Важна личност за нашу књижевност и језик, за њен препород и просвећење народа јесте Доситеј Обрадовић, српски просветитељ. Доситеј Обрадовић рођен је, према неким изворима 1739. године или 1742. или 1743. у трговачкој породици, у румунском делу Баната, као Димитрије. Још као дете показивао је интересовање за књигу, за науку. Пошто су му родитељи умрли рано, тетак га школује и Димитрије одлучује да постане калуђер у Хопову, фрушкогорском манастиру 1758. године. Тада добија име Доситеј. Међутим, црна риза ипак није била његов живот. Доситеја привлаче неки други путеви, он одлази даље и његов поглед на свет досеже све више. Доситеј је био оснивач Велике школе у Београду, а пропутовао је велики део земље, Балкан, европске земље, Италију, Немачку, Аустрију, Русију, Француску, велики део Мале Азије. Занимала га је филозофија, књижевност, страни језици, нарочито грчки.
Веома познато дело јесте ,,Живот и прикљученија” које обухвата Доситејев живот, детињство, школовање, живот до 39. године. Критикује духовну заосталост монаха, исказује идеје о школству. Такође је оставио ,,Совјете здравога разума,” ,,Писмо Харалампију” кроз које истиче своје просветитељске идеје и мисли. Доситеј се залагао за васпитање младих кроз књижевност и образовање, а сматрао је и да се женска деца морају школовати. Као и Вук, и он се залагао за народни језик.
И данас се у сваком човеку буде емоције при слушању песме ,,Востани Сербије” написаној према његовом тексту, којом поручује да се српски народ мора пробудити.
Доситеј Обрадовић свом народу оставио је једну важну и увек актуелну поруку – ,,Књиге браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!”
Умро је у Београду 1811. године, а његово тело сахрањено је на улазу у Саборну цркву.
