Nasilje se najčešće spominje u kontekstu žene žrtve i muškarca nasilnika, a kako i ne bi, kad statistika neumoljivo potvrđuje da je svaka druga žena u Srbiji tokom života bila izložena nekom obliku porodičnog nasilja.
Ipak, o slučajevima kada su žene te koje gaze dostojanstvo partnera, prvenstveno emocionalno, psihički, a neretko i fizički, uglavnom se ne priča. Ženama je teško da priznaju da su žrtve nasilja, a muškarcima još teže.
Četrdesetdvogodišnji D.S. iz Bečeja, bio je žrtva psihičkog nasilja od strane svoje, sada već bivše supruge.
“Žena nije želela ništa da radi, nije želela da se zaposli. Preokupacija su joj bile video igrice, po celu noć i dan, kao i večernji izlasci. Zapostavljala je decu, pričala im besmislice i bukvalno ih okretala protiv mene. Zapostavljala je i mene, “išla” za drugim muškarcima“, priseća se D.S. za Mrežu 21.
Nakon razvoda, on se iselio iz zajedničke kuće ostavivši dvoje dece i sve za sobom. Međutim, nasilje se nastavilo finansijskim ucenama, a decu jedva da je viđao. Zadnji put ih je video 2013. godine. Tvrdi da nadležni organi ne rade dobro svoj posao i da su uvek na strani žene odnosno majke, dodajući da se isključivo susretao sa nerazumevanjem, podsmesima i nevericom.
“Ja sam nakon razvoda zatražio starateljstvo, a Centar za socijalni rad je Sudu trebao dostaviti anamnezu. Međutim, u Centru za socijalni rad sa decom razgovaraju svega 15 minuta, što teško da je dovoljno za bilo kakav zaključak. Za sve to vreme dok je trajao postupak, niko iz Centra nije našao vremena da obiđe i lično se uveri u kakvim uslovima deca žive“.
Ipak, u tradicionalnim odnosima sramota je da muškarac prizna da ga žena maltretira ili tuče. Upravo to pokazuju i podaci PU Novi Sad i PU Zrenjanin prema kojima je u poslednjih pet godina na teritoriji opštine Bečej tek jedan muškarac prijavio zlostavljanje, a u opštini Novi Bečej, nešto više – pet.
Da se muškarci plaše da pričaju i prijave nasilje u porodici potvrđuje i Svetlana Blažin, pedagog novobečejskog Centra za socijalni rad, navodeći da kada govorimo o nasilju, često u glavi imamo slike žena u masnicama i pretučene dece.
“Zahvaljujući našem podneblju i mentalitetu, muškarci retko pričaju o nasilju. Verovatno da tu ima i tog osećaja stida i srama“, kaže Svetlana Blažin za Mrežu 21.
Prijavite nasilje posle prvog, a ne desetog puta
Da bismo se borili protiv nasilja, prvo ga moramo uočiti i prepoznati. A, znamo li mi, uopšte, razliku između dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja u intimno-partnerskim odnosima? Znamo li mi, zapravo, šta je nasilje?
Psiholog Danijela Glavaški ističe da su vidovi nasilja nad muškarcima isti kao i vidovi nasilja muškaraca nad ženama, s tim da prednjači tzv. emocionalno nasilje.
“Najčešće je vređanje, ponižavanje, posramljivanje, seksualno zanemarivanje i razni vidovi ucenjivanja tipa: “Ako me ostaviš, neću ti dati da vidiš decu”. Pored psihičkog, prisutno je i fizičko nasilje i njega najčešće trpe inferiorni muškarci, oboleli ili muškarci koji pate od nekog oblika invaliditeta, ali i oni koji su potpuno zdravi. Najčešći uzroci nasilja su bazična nesigurnost osobe, manjak samopoštovanja, dok okidač može biti promena u životu poput gubitka posla ili jednostavno – finansijska ili neka druga nadmoć žene“.
Porodični, krivični i zakon o ravnopravnosti polova, žrtve pominje neutralno. Svetlana Blažin naglašava da je sigurnost žrtve na prvom mestu.
“Kada se žrtva javi Centru, sačinjavamo početnu procenu u kojoj utvrđujemo intenzitet i trajanje nasilja. Tada, zajedno sa policijom i tužilaštvom određujemo meru zaštite. Naša uloga je da obezbedimo sigurnost i bezbednost žrtve na prvom mestu, da pružimo psiho-socijalnu pomoć: osnaživanje, rad na samopouzdanju i obezbeđivanje materijalne podrške. Ukoliko je potrebno, radi se izmeštanje u sigurne kuće, a tu je i tzv. “urgentno hraniteljstvo” za hitne slučajeve“, kaže Blažin dodajući da svako nad kim je izvršeno nasilje ima pravo na pomoć, bilo da je to žena ili muškarac.
Nadležni apeluju da se nasilje prijavi “posle prvog, a ne posle desetog puta“, kao i da je najefikasnije da ceo sistem i sve institucije budu u vezi – od policije, sudova, preko socijalnih ustanova do nevladinih organizacija.
Predsednik Osnovog suda u Bečeju Goran Čimburović naglašava da žrtvama, pored podrške društva, najviše treba snažna podrška policije i sudova. Kako dodaje, treba imati u vidu da je nasilje u porodici zakonom određeno i kao krivično delo, a u blažem obliku može biti i prekršaj. Zato, pored privremenih mera, protiv nasilnika može biti izrečena i neka teža kazna.
“Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem, ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se kaznom zatvora od 3 meseca do 3 godine. Za teže oblike činjenja ovog krivičnog dela predviđene su i teže kazne od recimo 6 meseci do 5 godina, 2 do 10 godina, ili u zavisnosti od stepena krivice i do 15 godina zatvora“, ističe Čimburović uz napomenu da se krivični ili prekršajni postupak pokreće paralelno s parničnim.
Iako je zakon jednak prema svima, praksa pokazuje da svaka priča može da se ispriča na dva načina. Muškarcima sa našeg podneblja je teško da govore o nasilju i retki se odvaže na to.
Dok za žene žrtve nasilja postoji bar saosećanje, za muškarce je najčešće predviđen podsmeh, a programi zaštite gotovo da i ne postoje. Biti žrtva nije sramota. Sramota je ne preduzeti ništa kako biste zaštitili svoj život i zdravlje
