Нема ни детета, а ни одраслог човека које није чуло за Вука Караџића и за бар неке од његових многобројних заслуга када је реч о развоју српског књижевног језика. Они који путују у Тршић, његово родно место, боље ће се упознати са појединостима из његовог живота и тамо чути многе занимљиве анегдоте о њему.
Вук Стефановић Караџић рођен је 1787. године, а познато је да су у његовој породици деца умирала, те он добија име Вук, јер се веровало да ће оно отерати злу коб и вештице. Вук Караџић био је ученик Велике школе у Београду, а центар његовог рада јесте Беч, где уз помоћ Јернеја Копитара дела у корист српског језика, желећи да га реформише. Вук се борио и за правопис, а што је и најважније, он је сматрао да у књижевност треба увести народни језик, жив језик тога времена. И данас смо захвални Вуку због начела које сви знамо и које нам је олакшало читање, а то је: ,,Пиши као што говориш, читај како је написано.” Ово фонетско начело Вук је преузео од филолога и слависте Јохана Аделунга, а за њега се залагао кроз своје дело ,,Писменицу сербског језика.” Како напомиње Вук, она је по говору простога народа написана и представља прву српску граматику. Важно је да памтимо његова дела попут ,,Мале простонародне славеносербске пјеснарице,” то је збирка лирских народних песама и неколико епских песама, као и ,,Српски рјечник” чије је прво издање објављено 1818. године. Тада уводи и нове графеме ј, љ, њ, ћ, ђ и х.
Не смемо заборавити ни ,,Буквар”, који је настао 1827. Године. Вук је такође био и сакупљач народних умотворина и песама, које су подељене у циклусе. Важна година је и 1836, када се у збирци ,,Народне српске пословице” први пут употребљава глас, односно графема х. Каже се да је година победе Вукових начела 1847, када настају значајна дела, Његошев ,,Горски вијенац,” затим ,,Рат за српски језик и правопис” Ђуре Даничића, ,,Песме” Бранка Радичевића и Вуков превод ,,Новог завјета.” Друго издање ,,Српског рјечника” објављено је 1852. године и садржи чак 47 427 речи и описе народних веровања и обичаја.
Вукове реформе у Србији су званично прихваћене четири године након његове смрти, а то је 1868. Вукови земни остаци налазе у Саборној цркви у Београду. Данас Вуково име носе многе основне школе широм Србије, а нема места у нашој земљи чија се улица не зове по њему.
О делу Вука Караџића можда најлепше, а најсажетије говоре стихови Ранка Симовића:
,,Вук је хтео
где год крене
да се људи описмене,
за слободу да се боре
И за језик којим зборе.”
