Umišljene bolesti su veliki problem ali je važno da se naglasi da tu nije reč samo o hipohondriji.
Više dnevnih listova i portala je prošle godine objavilo članak u kome se navodi da se po istraživanju Eurostatik-a, Srbija po broju hipohondričnih pacijenata nalazi na drugom mestu u Evropi.
Naslov pompezan i zastrašujuć, tipičan za naše medije sklone senzacionalizmu.
Istina je da je zaista jako česta pojava iracionalnog straha od bolesti kao i iracionalne preokupacije zdravljem te nepoverenje u lekare i zdravstveni sistem.
Pretraživanje simptoma, prepoznavanje u njima, verovanje u neproverene informacije sa interneta je postalo gotovo uobičajeno.
Pandemija novog virusa dodatno je rasplamsala ovakve probleme.
Zato sam odlučio da vam u ovom tekstu približim temu takozvanih umišljenih bolesti, dok ćemo o samoj hipohondriji pričati u jednom od budućih tekstova.
Zašto ljudi umišljaju bolesti?
Postoje različiti motivi za tzv. izmišljanje bolesti, stim što se mora uvek biti oprezan onda kada se javi takav pacijent.
Za lekare je to problem u smislu mogućeg postojanja prave bolesti.
Kada se takav pacijent javi, lekar nikada ne može da bude siguran u to da li takav pacijent stvarno ima te tegobe ili umišlja.
Iz tog razloga se takvi pacijenti vrlo često podvrgavaju detaljnim ispitivanjima.
Lažiranje bolesti zarad izbegavanja obaveza
Malingering – Odrasla osoba može svesno, bez uverenja da je zaista bolesna, glumiti bolest kako bi izbegla radne obaveze.
Ovo jeste “lažni bolesnik” ali nije reč o hipohondriji.
Lažiranje bolesti kod učenika (od strane samog učenika)
Takođe učenici mogu podleći ovom triku kako bi izbegli odlazak u školu.
Posebni slučajevi su kada usled stresa može doći do realnih psihosomatskih simptoma.
Npr. ukoliko dete očekuje stresni dan u školi, pismeni ispiti, ocenjivanje…
Usled straha i aktivacije simpatičkog odgovora organizma, javljaju se realne smetnje u radu sistema za varenje, dete boli stomak ili počinje da povraća, nije mu dobro i to ne glumi sa svesnom namerom.
“Baronisanje” o bolesti
Minhauzen sindrom – Laganje o simptomima neke fizičke ili mentalne bolesti kroz iskaze ili prepravljanjem rezultata i nalaza, takođe i izazivanje simptoma, npr. trovanjem ili nanošenjem povreda.
Žalbe su često upućene na smetnje koje je teško otkriti bez dodatnih testiranja.
Provode puno vremena u bolnicama, na pregledima, a česti su slučajevi da menjaju bolnicu, lekare ili mesto stanovanja kada su otkriveni.
Smatra se da je privlačenje pažnje osnovni cilj ovakvog ponašanja, a laži o bolestima često prate i druge izmišljene priče iz njihovog života.
Naziv poremećaja potiče od imena Barona Minhauzena, poznatog lažova.
Minhauzen sindrom preko posrednika (MSBP – Munchausen syndrome by proxy)
Patološka pojava u kojoj staratelj deteta nad kojim brine, najčešće majka, izaziva simtpome kod sopstvenog deteta i obmanjuje javnost i lekare kako je ono bolesno.
Žrtva može biti i odraslo ili staro lice.
Epilog ovakvog postupka je uglavnom zastrašujuć i često sa fatalnim posledicama.
Npr. bilo je slučajeva da majka drži svoje zdravo dete u invalidskim kolicima, truje ga i slično, sve praćeno pažnjom i sažaljenjem od strane zajednice.
O najpoznatijem ovakvom slučaju, onom u kome je dečko žrtve kasnije ubio njenu majku koja je patila MSBP-a, je snimljen i dokumentarni film “Mommy dead and dearest” i igrana serija “The Act”.
Sajber-Minhauzen sindrom
Patološka pojava kada neko iznosi laži o svojoj navodnoj bolesti, najčešće teškoj, na forumima, u grupama i čatovima podrške namenjenim stvarnim bolesnicima.
Prikaz slučaja ovakvog lažnog predstavljanja preko interneta objavljen u Indijskom časopisu za mentalno zdravlje prikazuje slučaj osamnaestogodišnjeg mladića koji je bio jako aktivan u grupama osoba obolelih od multiple skleroze (kao maloletan), a kasnije i kancera.
Nailazio je na sažaljenje jer je prijavio da ima samo 6 meseci života, a kada je trebao da prisustvuje uživo grupi podrške u Mumbaiu, nestao je sa čata, pa su ostali članovi zabrinuti kontaktirali njegove roditelje.
Kada je otkriven, ismevao je sve kako su naseli na njegove laži.
Zdrava ishrana, ne fanatizam!
Ortoreksija (Orthorexia nervosa) Ortoreksija podrazumeva jaku težnju ka određenom režimu ishrane u cilju izbegavanja bolesti, tj. deo je moderne ideologije “Heltizma”.
Heltizam je favorizovanje zdrave ishrane, vežbanja, brige o sebi, vitkog tela…
Jakim fokusom na izbegavanje bolesti su se oba pojma izborila za svoje mesto u ovom članku.
Na prvi pogled u ideji zdrave ishrane nema ničeg lošeg i to je tačno, ali problem je u tome šta će neko definisati kao zdravu ishranu i do koje mere će podrediti život toj ideji.
Ideja ima mnogo, pa su i dijegnostički kriterijumi nejasni i zato ovo zvanično (još uvek) nije mentalni poremećaj.
Takozvani “kultovi ishrane” i fanatici koji im pripadaju se najčešće uzimaju kao primeri ortoreksičnih slučajeva.
Posvećenost dijetama koje dozvoljavaju samo unos proteina, samo sirovog voća i povrća itd. nekada može da naruši zdravlje.
Takođe da stvori strahove i ponašanje netipično za socijalni kontekst u kome se osoba ili grupa nalazi i često poremeti odnose sa ljudima koji imaju drugačiji stil života i režim ishrane.
Problem je i to, što se podaci o ishrani, ne uzimaju od lekara, već se nalaze na internetu.
Poput Minhauzenovog sindroma i kod ortoreksije žrtve mogu biti deca.
Npr. jedan par sa Floride, koji se hranio samo sirovim voćem i povrćem je optužen za smrt svog 18-omesečnog sina, jer su bebu od malena hranili takođe samo poštujući ovaj režim i bila je neuhranjena i nerazvijena za svoj uzdrast.
Ovakav slučaj i dokazuje da režim ishrane može biti poremećaj sa ozbiljnim posledicama.
Da li ste čuli za umišljenu bolest zvanu “sajberhondrija”?
Sajberhondrija – pretraživanje simptoma na internetu, prepoznavanje i dodeljivanje sebi dijagnoze, zatim odlazak kod lekara po potvrdu dijagnoze koju je pacijent već postavio sebi.
Ovo je smetnja jako česta u današnje vreme, ali može biti prolaznog karaktera.
To ne mora da znači da su ovakvim ponašanjem zadovoljeni kriterijumi za postavljanje dijagnoze hipohondrije.
Poznato je da su se i lekari i psiholozi tokom studija prepoznavali u raznim dijagnozama i poremećajima o kojima su učili.
Dakle samo prolazno uverenje da imamo simptome neke bolesti, koje smo eventualno našli na internetu, i određeno nepoverenje u lekara koji misli drugačije, nije hipohondrija.
Kao što vidite, problem umišljenih bolesnika i umišljenih bolesti je ozbiljna stvar koja postoji u celom svetu.
Izgleda gotovo kao nerešiv problem kome treba uvek ozbiljno pristupiti.
Autor teksta: Stevan Stanojević, dipl psiholog i master pedagog
