Veoma interesantna i zanimljiva istorijska priča bi se dala ispričati iz ugla vodosnabdevanja u našem gradu, s posebnim osvrtom na gradske bunare kao trajno izgubljene artefakte vodotehničke arhitekture. Ali da krenemo redom..
Do osamdesetih godina XIX veka, voda se za piće i druge potrebe dobavljala na dva načina: iz privatnih plitko kopanih bunara i iz Begeja. Voda iz takvih bunara je često bila nezdrava, a i bunare su mogle da priušte samo bogatije familije. Vodu iz Begeja su pored domaćica raznosile i za to specijalizovane vodonoše (zanatlije)- sakadžije, koji su vodu raznosili u buradima na magarcima i konjima. Nagli razvoj grada naterao je upravu grada da počne ozbiljnije da rešava problem vode i to kopanjem dubokih javnih arteških bunara. Od 1885. do 1895.godine izbušeno je 5 dubokih arteških bunara do 120 metara dubine, do 1918.godine bilo ih je 25, a do 1938.godine ukupno 54. Bili su veoma karakteristični, uglavnom sa velikim okruglim točkom, u prepoznatljivoj zelenoj boji. Jedan od prvih bunara iskopan je upravo ispred županijske zgrade. Metalnu konstrukciju prvih bunara proizvela je budimpeštanska firma „Geittner es Rausch“.
U posleratnim šezdesetim godinama XX veka, izgradnjom gradskog vodovoda i uvođenjem vode u svaki stan i kuću, gradski bunari su sve više gubili na značaju. Početkom osamdesetih godina XX veka mnogi bunari sa točkom su zamenjeni „modernijim“ -na polugu, da bi desetak godina kasnije i oni bili potpuno uklonjeni. Danas u gradu postoji samo jedan ovakav bunar i to kao eksponat u krugu crpne stanice novih begejskih jezera. Postoje i u okolnim selima, gde britka ruka modernizacije još nije stigla, Aracu, Melencima, Botošu…
Da su kojim slučajem ovi kružni točak-bunari ostali u životu (pa makar i van funkcije), nesumnjivo bi bili vanvremenska turistička atrakcija. Na kraju, danas u XXI veku, grad Zrenjanin već više od 10 godina nije u stanju da reši problem pijaće vode, a da nisu uklonjeni, ovi bunari su mogli da budu deo rešenja.
U međuvremenu, sakadžijama (ovim modernim) cveta posao.
Autor teksta:Tibor Boljoš
Iz knjige: „Bilo nekad“
