Ona je majka dvoje male dece, sve što rukama dotakne pretvori u neku kreaciju, a rukama i leči.
Preduzetnica, fizioterapeutkinja, edukator – Jovana Jović.
Kako si došla na ideju da napraviš “Tihu knjigu”, u tvojoj izvedbi “Pssst knjigu“ ?
“Što se tiče same ideje desila se dok sam bila na trudničkom bolovanju. Videla sam negde slučajno knjigu i došla na ideju da napravim prvo za svoju ćerku, koja je bila napravljena od štapa i kanapa, sve smo lepile i napravile smo je zajedno. Međutim, dobila sam u nasleđe bakinu mašinu za šivenje i nekako počela profesionalnije sve to da radim. Prve knjige bile su za decu mojih prijatelja, decu moje sestre, a onda su krenule i porudžbine za drugu decu, tako su knjige krenule da putuju u Sarajavo, pa Sloveniju i priča je počela da se širi po Balkanu”.
Šivenje je nekako oduvek bilo tvoja ljubav, po osnovnom zanimanju si fizioterapeut pa se ova knjiga
dobro uklapa u vežbanje fine motorike kod dece?
“Zapravo, ja oduvek nekako volim da stvaram rukama i nekako mi sve ide od ruke, ono što vidim mogu i da stvorim. Fizioterapeut sam i preduzetnica i nekako sam i ovo namestila u tom maniru. Ovo kao hobi mogu odlično da uklopim sa poslovnim i ostalim obavezama”.
Kao diplomirani fizioterapeut sada u svom malom biznisu, zajedno sa drugaricom, pomažeš ljudima
da žive bolje i kvalitetnije, kako si došla na ideju da se baviš ovim poslom?
“Nekako me put vodio uvek u svet medicine, tata mi je bio medicinski tehničar, sada je u penziji, i ja sam oduvek htela da budem medicinska sestra. Sećam se da sam u osnovnoj školi pisala sastave na temu – šta želiš da budeš kada porasteš?, uvek o toj profesiji. Tako sam posle srednje medicinske škole htela da upišem nešto dalje, i kako mi nekako sve ide od ruke, a za ovaj posao baš treba da imaš osećaj u rukama, odlučila sam se za ovaj smer. Tada nisam tačno ni znala šta sve podrazumeva, ali sam se vremenom još vise zaljubila u svoju profesiju otkrivajući šta sve možemo. Tako se uvek šalim govoreći da svoj alat uvek nosim sa sobom .– kaže kroz smeh Jovana. Ovaj smer, medicinska rehabilitacija, odnosno fizioterapija, završila sam na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu”.
Čime se tačno bavite u svom centru?
“Ovo je centar za korekciju deformiteta kičme i stopala kod dece i odraslih, tako smo definisale. Kod dece koja su u rastu i razvoju utičemo na korekciju, a kod odraslih utičemo na kvalitet života, lakoću u svakodnevnim aktivnostima i uopšte olakšavanje života sa deformitetom koji nije ispravljen u tom nekom ranom uzrastu. Od skoro smo uveli i prevenciju deformiteta. Istraživanja su pokazala da deca koja su preskočila određene faze u razvoju imaju šezdeset i pet posto šanse da razviju neki od deformiteta kičme. Tako smo osmislile radionice u kojima edukujemo roditelje gde ih obučavamo da mogu u pravo vreme da prepoznaju šta je za njihovu decu dobro, a šta ne i kako decu stimulisati u normalnom motoričkom razvoju kako bi se njihova kičma razvila u zdravu i ostvarila pun potencijal.
Ova edukacija je za roditelje čija su deca u prvoj godini života,a na nju dolaze i trudnice kako bi se na vreme pripremile za tu prvu, najvažniju godinu u razvoju njihove bebe. Na ovim radionicama buduće mame uče kako od prvih dana podizati, nositi bebu , na koji način je presvlačiti, koje položaje i kada beba sme da zauzima, kao i koliko dugo sme da boravi u određenom položaju, recimo u auto sedištu ili koje ergonomske nosiljke se preporučuju od bebinog prvog dana”.
Ipak, jedno vreme si se bavila samo korektivnim vežbama za kičmu i stopala, terapeutsku masažu si
malo ostavila na čekanju?
“Jeste, desilo se to da su moji stari klijenti jako često pitali kada ću ponovo početi da radim fizioterapeutske masaže, a kako sam sada sama svoj gazda mogu da uklopim, ovaj dosta zahtevan posao, da mi odgovara i ne opterećuje me previše”.
Kako kao majka uspevaš da uklopiš sve obaveze?
“Moram da priznam da sam drugačije zamišljala svu organizaciju, mislila sam da sada posle drugog deteta nekako sve bude lakše. Iako je organizacija ključ, nije sve uvek lako uklopiti, ali nije ni potrebno da sve uvek bude perfektno. Nekada neću stići da skuvam ručak, ili kuća neće biti baš blistava, važno mi je da odredim prioritete, a to su meni lično, deca. Kada su ona zbrinuta sve ostalo što mogu da stignem dobro je. Nekako sam uvek bila kampanjac, iako odličan đak, tako da mi je mozak uvek funkcionisao po principu lako ću ja to i onda pred sam čin se nekako snađem. Možda ljudima izgleda kao da sam uvek spremna, a ja u stvari odradim u zadnji čas. Veliku ulogu u svemu ima i moj suprug, koji u roditeljstvu jednako učestvuje. On mi je velika podrška i onda je sve lakše.”.
Kakav je bio put do ovoga što sada imaš? Da li si odavno maštala o ovakvom poslu?
“Nekako kao da još uvek nisam svesna. Nisam nešto mnogo maštala konkretno, ali moja sestra kaže da sam na neki način uvek bila vođa i gazda. Na sreću moja profesija omogućava ovakvo osamostaljivanje. Kada sam stekla dovoljno iskustva i videla šta mogu, vrata su se sama otvorila”.
Kakav je Zrenjanin što se tiče klijenata?
“Smatram da ovaj posao može da zaživi svuda ako se kvalitetno radi. Svuda ima i krive kičme i bolnih stanja. Način života danas doprinosi tome, puno se sedi, ne vežba dovoljno, ne kreće se. Dobra stvar je u tome što uvek možemo raditi i na prevenciji, od samog početka, a to je prva godina života, kao i kasnije. Tako nam dolaze klijenti raznih godina starosti, nekada ima više odraslih nego dece. Ljudi itekako imaju svest o tome , a veoma brzo vide i učinak svih tih vežbi. Na pregledu su uglavnom iznenađeni kompleksnim pregledom, jer gledamo čitavu biomehaniku tela, ne samo kičmeni stub, tražimo uzrok bolova, ako ih ima, sagledavamo opšte uslove života i na kraju izvodimo zaključak o tome zašto je nastupilo određeno stanje. Kada ljudi vide sve benefite dolaska uvek se rado vraćaju i preporučuju nas, što nam je i najbolja reklama”.
Za kraj razgovora pričamo o Zrenjaninu, da li si nekada želela da odeš i živiš na nekom drugom
mestu?
“Ranije sam bila veći avanturista, sada kao majka i porodična žena potpuno sam zadovoljna životom u ovom gradu i nekako mislim da je sve baš onako kako mi odgovara, mala je sredina, svi dragi ljudi su mi tu. Ranije, dok sam tražila svoje mesto pod suncem, imala sam neke inostrane ponude, konkretno bila sam jako zainteresovana da odem u Australiju, tamo me je čekao gotov posao i svi benefiti toga. Međutim, put me nekako doveo do “Korektive” i svega što sada radim, i sa ove tačke gledišta uopšte ne žalim što sam u svojoj zemlji, pričam svoj jezik i radim ono što volim”.
A ono što Jovana voli sa sigurnošću mogu da kažem vole svi oni koji su imali priliku da vreme provedu sa ovom Zrenjaninkom i osete benefite kako njenih čarobnih ruku tako i znanja kojim pomaže na razne načine, pre svega, čini mi se, lečeći dušu, jer njena energija zrači blagošću i uliva poverenje u život.
autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
