Реформа српског језика у 18. и 19. веку представља један од најзначајнијих догађаја у историји српске културе и образовања. Овај период обележен је напорима неколицине изузетних појединаца који су поставили темеље модерног српског језика, уводећи га у књижевност, образовање и свакодневни живот. Кључни актери овог процеса били су Доситеј Обрадовић, Јернеј Копитар и Вук Стефановић Караџић, који су својим радом заувек променили ток српске културне историје.
Доситеј Обрадовић: Пионир модерног образовања и језика
Доситеј Обрадовић (1739–1811) био је један од најважнијих просветитеља свог времена. Путујући по Европи, упознао се са просветитељским идејама које је настојао да пренесе на српски народ. Обрадовић је био један од првих који је увидео важност употребе народног језика у књижевности и образовању. Уместо дотадашњег црквенословенског, залагао се за употребу живог, народног језика, којим је говорио обичан народ.
Његово најпознатије дело, “Живот и прикљученија”, писано је управо на том народном језику, и тиме је означило почетак процеса којим ће народни језик постати језик културе и образовања. Обрадовић је тежио да српски народ извуче из вековне неписмености и верске изолације, промовишући идеје световног образовања и културног напретка.
Јернеј Копитар: Саветник и сарадник српских реформатора
Јернеј Копитар (1780–1844), словеначки филолог и лингвиста, одиграо је кључну улогу у реформама српског језика као саветник и подршка Вуку Караџићу. Као цензор словенских књига у Бечу, Копитар је био дубоко заинтересован за реформу словенских језика, укључујући и српски. Он је био заговорник коришћења народног језика у књижевности и образовању, што је усклађено са напорима Вука Караџића.
Копитар је подржао Вука у његовим напорима да створи нови правопис и стандардизује српски језик, пружајући му филолошку и стручну помоћ у том процесу. Његово знање и утицај у бечким културним круговима били су од великог значаја за ширење и прихватање Вукових идеја о реформи српског језика.
Вук Стефановић Караџић: Отац модерног српског језика
Вук Стефановић Караџић (1787–1864) био је најзначајнији реформатор српског језика и правописа. Под утицајем и подршком Доситеја Обрадовића и Јернеја Копитара, Вук је започео рад на стандардизацији српског језика, заснивајући га на народном говору. Његова основна идеја била је да се језик поједностави и учини доступним свим слојевима друштва, чиме би се омогућило ширење писмености и културе.
Вук Караџић је увео правило “Пиши као што говориш, читај како је написано”, чиме је успоставио нови правопис и фонетски систем који је знатно олакшао употребу српског језика. Године 1814. објавио је “Малу простонародну славеносербску пјеснарицу”, а 1818. године и прво издање “Српског рјечника”, који је био основа за будући развој српског језика и књижевности.
Осим реформе језика и правописа, Вук је сакупљао и објављивао народне песме, приче и пословице, тиме не само чувајући народну традицију већ и утемељујући српску културну баштину у писаној форми.
Утицај на народ и културу
Реформа српског језика коју су започели Доситеј Обрадовић, Јернеј Копитар и Вук Караџић, имала је дубок и трајан утицај на српски народ и његову културу. Прелазак на народни језик у књижевности и образовању омогућио је ширење писмености и знања међу ширим слојевима друштва. Ове реформе су уједно допринеле формирању јаког националног идентитета, који је био од кључног значаја за каснију борбу за национално ослобођење и изградњу модерне српске државе.
Реформа српског језика у 18. и 19. веку била је пресудна за развој српске културе и националне свести. Захваљујући напорима Доситеја Обрадовића, Јернеја Копитара и Вука Караџића, српски језик је постао доступан и разумљив широким народним масама, чиме је положен темељ за развој модерне српске књижевности и образовања. Овај период представља златно доба српског културног препорода, који је омогућио Србима да, након векова под страном влашћу, изграде свој идентитет и културу на чврстим и трајним основама.
фото: https://sr.wikipedia.org