Taraš, selo sa veoma interesantnom i bogatom istoriografijom. Belo Blato sa manje istorijskih artefakata ali neobično po svojoj multietničkoj profilaciji. Ali, ono što je zajedničko za oba sela jesu reke, močvare i rode. Priznati ipak moramo da roda u Tarašu ima više, valjda zbog Tise, koja je tik uz selo. A o rodama, o tim lepim, pitomim i vernim stvorenjima, te o njihovom značaju i uticaju na domicilno stanovništvo oba sela, sada se već ispredaju legende. Jedna od tih je sveža, veoma romantična i potpuno utemeljena , znači istinita.
Svemu tome prethodile su dobre vibracije i još bolje emocije. Kako i ne bi, kada se ljubav rađa imeđu dvoje mladih, iz dva relativno udaljena sela. Kažu, upoznali su se slučajno, u Zrenjaninu, poslovnim putem. Ona , iz časne taraške porodice Dostanić, naočita brineta nasmejanih očiju, a on, iz vredne i poštene porodice Dvorski, svetlo smeđ momak snenih očiju, pravi predstavnik beloblatskih mladoženja. I ničega tu ne bi bilo neobičnog, prosto se našli i zaljubili, da nije one naše konstatacije o legendi i uticaju roda na naše živote . A legenda kaže da rode, prilikom dugog putovanja od Afrike do nas, uspostave neku vrstu rodbinskih veza na tom putu, koje se kasnije preslikavaju i na živote njihovih domaćina, meštana sela u koja doleću. One to rade vrlo mudro, znajući da mladima treba dati jasna usmerenja na tom romantičnom putu pronalaženja i rađanja prave ljubavi. Šta iz toga sledi, stvar je jasna. To je ljubav prava!
Kao eksplozija u svemiru. Kao rađanje neke nove planete, u ovom slučaju mikrokozmosa taraško-beloblatskog! I ko sada može reći da ne postoji univarzalna linija ljubavi koja nas spaja u tom sazvežđu postanja!? Malo rode, malo naša srca zaljubljiva i eto nastavka priče… Neka je mladencima, Jeleni taraškoj i Alenu beloblatskom srećno i berićetno, pa nek bude i muško, samo da je kolevka puna, što bi Lala rek’o!
Autor teksta i fotografije:Milan Nedeljkov
Foto: Vesna Njagrić
