Neko već izvlači sanke iz podruma i raduje se snegu kao dete, neko zamišlja romantične šetnje, neko ćutke čisti ispred kuće a neko širi ironiju po društvenim mrežama u stilu „statusi o snegu“. A sneg ko sneg, tih i beo, samo pada. A zašto je on tako beo i tih? Da li ste se ikad zapitali koliko je zaista magična ova pojava?
Snežne pahulje su jedno neverovatno mesto gde se susreću geometrija, optika, meteorologija i lepota sankanja i grudvanja, belina i tišina.
Bacite pogled na sliku. To je takozvana dendridska pahulja i formira se na temperaturama izmađu -1°C i –5°C, kao što današnje temperature u Zrenjaninu. Možete jasno videti da je jedna snežna pahulja zapravo maleni kristal, poluprovidan, čak pomalo plavičast. Zašto je onda sneg beo? Boja snega je optička iluzija koja nastaje zbog refleksije svetlosti. Kratak podsetnik na gradivo fizike: Ljudski mozak razliku različite talasne dužine svetlosti (elektromagnetnog zračenja) i interpretira ih kao različite boje. Kada u oko „upadnu“ sve talasne dužine svetlosti odjednom, mozak to registruje kao belu boju. Kako je sneg napravljen od ovih predivnih kristala – pahulja – neobičnih oblika, on rasejava svetlost Sunca tako da do naših očiju stižu sve moguće talasne dužine i odgovorno tvrdimo da je sneg beo!
Osim belinom, sneg nas umiruje i tišinom. Vratimo se na sliku pahulje. Vidite taj malecki prostor između razgranatih kristalnih krakova pahulje? Taj prostor je dovoljan da upije u sebe zvuke gradske buke i da vam podari neverovatan mir tišine. Upravo iz tog razloga verujemo da je napolju veoma tiho dok pada sneg. Ipak, kada ga napada dosta, kada se utaba, ti maleni prostori „podlegnu“ pod našom težinom i iluzija tišine nestaje. No, dolazi do stvaranja novog zvučnog efekta: dok koračate po jutarnjem ili noćnom snegu, kristali leda puckaju pod vašim korakom. Finalni dojam koji imate jeste da sneg škripi pod vašim nogama.
Uživajte u čarolji snega, jer on je zaista magičan.
