Julije Cezar, studentska predstava, premijerno je izvedena u petak, igrana pred punom salom i u subotu. Je li ovo Vasa prva americka premijera i kako ste je Vi doziveli?
“ Ovo je moja treća americka premijera do sada. Prosle godine sa dizajnirala kostime za Mary Stuart i predstavu po nazivom The Angry Brigade. Veoma mi je drago da je Julije Cezar bio rasprodat i da smo uspeli da na publiku ostavimo utisak koji nam je bio važan od samog početka procesa. “
2. Zanimljivo citanje Sekspira, interesantna podela uloga, ali zayvek univerzalna poruka, donela je komad u 2020. Godinu, ukljucujuci iVase odlicne kostime. Koliko je ovo bio iskljucivo Vas pecat, koliko timski rad, a koliko je trenutak uticao na izbor, resenje, dominantni ton?
“ Imala sam priliku da na ovoj predstavi radim sa svoje tri koleginice koje jako dobro poznajem. Radile smo naporno kao tim i naš proces se sastojao iz dugih zajedničkih sastanaka gde smo uspevale da različite perspektive i tačke gledišta uklopimo u jedan specifičan koncept i damo komadu jedno vizuelno jedinstvo koje bi trebalo da aludira na univerzalnost ,aktuelnost i nažalost sveprisutnost teme kojom se ono bavi. Moram da napomenem da je scenografkinja na predstavi Julije Cezar, Irena Hadži-Djordjević takodje sa naših prostora i mislim da smo zajedno doprinele tom drugačijem i dominantnom tonu. Ono što je za mene bila polazna tačka je najvažniji aspekt ove predstave za rediteljku Danielle Roos, a to je da jedna generacija u ovom delu, donosi odluke za koje ce čitava sledeća generacija morati da plati. Shvatila sam da moram postići jasan kontrast izmedju mase ljudi i moćnih individua koje uspevaju da njima manipulišu. Ideja je bila da „masa“ funkicioniše kao jedan entitet, kao jedno telo koje se zajedno kreće i ima identičan vizuelni tretman, dok su individue bojom i formom kostima superiorne u odnosu na njih.“
3. Od kada ste na Northwesternu, je li bilo tesko doci na ovaj program, mozete li kolegama u tom smislu dati neki savet, iskustvo?
“ Upisala sam master studije na Northwestern Univerzitetu 2017.godine. Ne mogu da kažem da je bilo lako upisati jer je uvek velika zainteresovanost za ovaj program, ali s obzirom da dolazim sa Fakulteta Primenjenih Umetnosti u Beogradu imala sam bogat portfolio koji zrači specifičnom i malo drugačijom energijom i kreativnošću od američkog pristupa i mislim da je to značajno doprinelo tome da budem primljena na Northwestern. Studije na ovom Univerzitetu su meni, kao nekom ko dolazi sa drugog kraja sveta, veoma značajne u smislu da mi pružaju jedno potpuno drugačije iskustvo i radnu atmosferu u kojoj se veoma insistira na kolaboraciji izmedju reditelja, dizajnera ,glumaca i saradnika.“
3. U Beogradu ste ucili od najboljih, a potom kroz rad nastavili usavrsavanje. Kako za Vas izgleda rad sa profesorima, kolegama i studentima na ovom prestiznom univerzitetu? Kakvi su budzeti za predstave, koliko dugo ih pripremate, na koji se nacin biraju dela?
„U Beogradu sam učila od najbolje kostimografkinje i umetnice , divne profesorke Ljiljane Petrović. Moje iskustvo na Northwesternu je do sad bilo potpuno nestvarno. Ono što na mene ostavlja ogroman utisak je činjenica da se ovde kolege,studenti i saradnici bezrezervno podržavaju, poštuju i nikada im nije teško da podele iskren savet i pohvale vaš rad. Budžeti jesu veliki ali nije uvek pravilo da veliki budžet utiče i na kvalitet. Predstave se pripremaju po nekoliko meseci i svaka sa sobom nosi nove izazove i iskustva.“
4. Kao i u manjim pororistima, i ovde su predstave na repertaru kratko, nesto je to drugacije nego u Srbiji. Sledecu spremate za april? Kako razmisljate o kostimu za nju?
“ Počeli smo da radimo na predstavi Peter and the Starcatcher koja je zapravo potpuno drugačija od svega što sam ikada radila. Trudim se da kroz dizajn dočaram magične momente koje ovo delo poseduje i snažnu poruku koja ona treba da ostavi ne samo na decu nego i na odrasle. Ono što u ovom trenutku procesa utiče na dizajn je sama struktura predstave. U prvoj polovini magija je kreirana od strane glumaca, izgubljenih dečaka koji su jednom poželeli da budu avanturisti, mornari, pirati, sirene i oni svojom imaginacijom i kreativnošću stvaraju magičan svet koji u drugoj polovini predstave preuzima vodjstvo, pravila se menjaju i magija krene da uzvraća. Dizajn je u velikoj meri inspirisan beskrajnim mogućnostima dečije mašte. Jedna od rečenica koja me inspiriše i koja se ponavlja glasi :„Imati vere, znači leteti“
5. Shvatila sam da cete se vratiti u Srbiju posle studija i tamo nastaviti rad. Sigurna sam da imate dobre razloge za to, iako se to razlikuje od zelja mnogih koji bi da iz Srbije odu. Je li to teska ili laka odluka za Vas?
“ Odluka da se vratim u Srbiju je bila najteža odluka koju sam morala da donesem. Jer je divno baviti se pozorištem i umetnošću u zemlji u kojoj je ta oblast značajno razvijena i gde imate veliki tim ljudi i profesionalaca koji svi ujedinjeno rade na tome“.
