Nikada nisam bila od onih koji ignorišu broj svećica na torti, koji, kao kakvu nevaljalu tetovažu, sakrivaju od očiju javnosti oznake svoje zrelosti ili ludosti. Kao da te cifre pokazuju gde smo stigli, koje prečice smo koristili, na koje trnje se posekli… No way! Te cifre su prolazne. Vidite i sami. Svake godine se menjaju. Zašto bismo ih onda prisvajali ili još gore stideli ih se. Ionako nisu naše. Naše je ono što ostaje, a to je ono što smo dali, odnosno dobili na putu od rođendana do rođendana.
Ja se svake godine, kao kakva uspaljena tinejdžerka pred maturu, toliko uzbudim oko svog nadolazećeg rođendana, da mi ustreba i nešto za smirenje. U tečnom obliku, ne u pilulama. Na ljude koji kažu „Jao,zaboravio/zaboravila je na moj rođendan“uvek sam gledala kao na najčudniju vrstu, koja govori nekim neprevodivim jezikom, jer moja persona grata to nije mogla da ukalupi ama nigde. Moja bliža i dalja familija jedno mesec dana pre mog b day-a dobiju obaveštenje na koji dan u sedmici pada „naše sreće dan“, čisto da mogu okvirno da se organizuju i razmisle gde će biti na to crveno slovo. Nedelju dana pre nego se ono ferari zacrveni, dobiju i jasna uputstva šta bih želela da mi poklone, uz obaveznu srceparajuću čestitku posle ponoći, kojoj ću se ja silno iznenaditi i suzama je zaliti!
A veče pre? U kući je opsadno stanje. Ćerka mi već dva sata priprema iznenađenje u sobi, u koju ja baš slučajno ne ulazim, jer ne znam da njeno manevrisanje po istoj ima veze sa mnom! Sin, pa dobro, on gleda utakmicu, jer Crvena zvezda izgleda ima šansu da nadmaši sebe i pobedi Liverpul. Ni to nije slučajno. Crvena zvezda da pobedi na crveno slovo! Hej! Bivši muž je svratio da pita šta želim za poklon, jer zna da ne volim iznenađenja (još manje nepraktične poklone). Ne pitajte kako je to naučio. Majka je obavijena mirisima kolača koje filuje sa tolikom ljubavlju, da preliva i ne ostaje nikad za dan posle. Sestra je praktična i daće mi cash, koji ja svakako neću potrošiti na šta zamišljaju ljudi da hoćete kad vam ga daju. Otac mi se sigurno sad preznojava dok gleda utakmicu i propušta prilike jer nije siguran šta bi bio odgovarajući poklon za njegovu mlađu ćerku. Oh, what the hell, doneće mi cveće. Kao i svake prethodne godine. Kolege su na Viber grupi obaveštene o mom neradnom i isključivo paradnom danu, tako da niko sutra ne može da se pravi blesav da nije znao ili „pa nisam danas bio/bila na fb“. Da ne rade u medijima, pa još i da poverujem. Prijatelji će mi poželeti sreću, zdravlje, ljubav, oni staromodni „da se udam“, oni moderni „da (se) dam“… Oni najbliži znaju da sam sama sebi duh iz Aladinove lampe. A ja (vas) sve volim! I imam mesta za površne, duhovite, konkretne, maštovite želje. Imam mesta za sve, jer redovno vežbam i teglim mišić crveni koji tuče jače kad me svojim rečima zagrlite. A i preduzela sam sve mere da ne budem zaboravljena, složićete se.
Nije da je b – day suma sumarum nečega. Ali ima tu svačega. Zakrčka se tu nešto u svima nama, naše je samo hoćemo li to staviti na poslužavnik ili progutati kad niko ne gleda. Ja volim kad delim, jer tako verujem da jedino mogu i da dobijem. Neki bi rekli-narcis… A ja „Šta fali, lepo miriše“… Drugi-egoista… Ja: „Ego je pomogao i Zvezdi da večeras pobedi Liverpul, što bi meni odmogao“… Treći-high level samoljublja… Ja „Koga ću ako neću sebe ljubiti (voleti)“.
I na kraju…Šta biste vi sada čitali da se nisam ja đavolski izborila da se rodim tog 7. novembra? U čije zdravlje biste baš sada popili čašu crvenog vina, jer crveno ide uz crveno slovo. A znate šta još ide uz crvenu boju? LJUBAV. Prelivala nam svima!!!
Živeli!
Autor:Dejana Tucić
