Kafa. Večera. Pauza za cigaru. Lagani peting. Romantični dejt. Neromantično ćaskanje. Biznis meeting. Porodično okupljanje. Letovanje sa decom. Šetanje psa. Rođendan najbolje prijateljice. Odlazak zubaru. Ginekologu. Razmena poljubaca. Dodira. Rasprava sa šefom. Pružanje pomoći detetu koje je palo sa bicikla. Sex. U ovom hiper „jao ne mogu sve da stignem“ vremenu, minute trošimo u prisustvu neke osobe. Kad smo dolazili na svet, majka i lekari su nam u tome pomogli. Da li još u utrobi naučeni da treba da smo u paru i kad ugledamo svetlost ovozemaljskog života, čvrsto se držimo za nekoga kao za maminu suknju i ne puštamo sve dok se ruke namučene i znojave ne vrate u svoj prirodni položaj?
U školi sediš sa parom u klupi. Na ekskurziji moraš da biraš sa kim ćeš da deliš krevet na sprat i provedeš noći ne spavajući, smišljajući samo vama znane igre koje će vam širiti zenice i podgrevati maštu. U studentskim danima , najčešće iz finansijskih razloga, bude ti nametnut cimer/cimerka čijim ćeš se navikama privikavati i nikad priviknut deliti vazduh sa tom osobom. Čak i kad odrasteš i počneš sam da biraš sa kim ćeš da provodiš svoje vreme, odnosno na koga da ga trošiš, čini se da je ponuda veća nego potražnja. A potrošnja veća nego što si planirao. Naročito ukoliko ne sipaš u sebe pravo gorivo. Odjednom ti se na horizontima ukazuju prijatelji kojima ne znaš prezime ni pravo ime, ljudi željni tvojih saveta, mudrosti, tapšanja po ramenu. Manje više uspešni dejtovi, koji su retko kad dobili happy end, random kafe sa (ne)simpatičnim poznanicima, gomila pijanki posle kojih ne znaš svoju kućnu adresu. Razgovori sa roditeljima koji ti govore da nisu baš tako tvoj život zamišljali. Deca koja te razapnu kao Isusa dok izbalansiraš između „hoću“ i „neću“. Partner koji očekuje da samo kad gledaš u njegove oči, govoriš istinu. A šta je sa vašim? Ko je rekao da morate da budete u paru da bi ste došli do (svoje) istine.
Nađite vremena da budete i sami sa sobom.
Svako ima onaj stakleni genijalni izum, koji danas najčešće predstavlja dekoraciju u domovima, i o kom se moramo očešati pogledom. Refleksno. Ako nam već to i nije bila namera. Ovo govorim u slučajevima kad ogledalo ne služi za pravljenje selfija, nanošenje šminke ili popravljanje frizure. Provodeći vreme ispred njega, najčešće pronalazimo sebi mane. Gle, nova bora na licu. Bubuljica. Obrve bih mogla da počupam. Trepavice su mi prekratke. A i ovaj stomak nije ovakav bio prošle nedelje. Gledajući u svoje nedostatke, sve smo dalje od sebe. Istinu opet prepuštamo drugima da nam kažu i odrede. Sretan je ko može sebe da pogleda u oči i da pogled ne skrene. Sretan je onaj koji ume da priča sa sobom, bez potrebe prevodioca. Sretan je onaj koji sluša i čuje hiljadu glasova u svojoj glavi, jer svaki od njih predstavlja jednu želju, misao koja vrišti da bude saslušana. Sretan je onaj koji je sa sobom u vezi.
Ne predstavlja samo vizuelno pomagalo način da stupite u kontakt sa samim sobom, dapače može pomoći. Sa sobom smo na TI kad radimo ono što nam ispunjava celo biće blaženstvom, kad je uzdah ujednačen sa izdahom, kad su i odgovori i pitanja u tom stanju, i kad verujemo da su pravi. Kad nam nije potrebno okruženje da nam da blagoslov ili da nam sudi. Kad nam nije potreban Bog da ga optužimo za nevolje što su nas snašle ili da mu se zahvalimo na životnim darovima. Ljudi su potrebni jedino i samo sebi. Toliko vremena trošimo na druge, ostavljajući sebe na klupi za rezervne igrače. A (izgubljeno) vreme nije gorivo da može da se natoči. Kad jednom iscuri, gotovi smo.
Ja sam se u pisanju konektovala sama sa sobom. Desio se klik. Misli su otišle na send i ja sam počela da upoznajem sebe. Ispričam se barem jednom dnevno sa sobom, čisto da vidim gde smo. Jer ta veza mora da mi traje. Ne sme nijedna da odustane. Pobednika u tom slučaju neće biti. Da. Iz krajnje sebičnih razloga pišem. Zato jer meni godi. Ali priznajte da je krajnje velikodušno od mene što delim sa vama razgovore sa samom sobom. Najintimnije sastanke koje osoba može da ima. Probajte. Nećete im odoleti.
