Njena umetnost leči i priča više od hiljadu reči – Rajna Krulj

Podeli:

Rajna Krulj je slikarka koja živi u Zrenjaninu, poreklom je iz Vojvoda Stepe.
Upisala je medicinu, pa prešla na književnost i na kraju završila na slikarstvu. Iako je završila samo
poslednji fakultet reklo bi se da u njoj žive sva tri, jer njena umetnost leči i priča više od 1000 reči.

Kako je teklo to putovanje kroz razne oblasti i predele? Medicinu si studirala gde…? Da li bi
podelila tu priču o sebi?

„Medicina i književnost i Akademija nisu toliko različite, naprosto sve se bave čovekom, a ja sam nekako
uvek volela ljude. Tako prvo otkrivaš čovekov organizam, onda u književnosti i slikarstvu onu duševnu
stranu, koja teži ka duhovnom“.

Medicinu si studirala u Tuzli, je l’ tako?

„Da, to je jedna intimna priča, a reći ću samo da sam bila vođena jednom romantičarskom idejom da
pomognem čoveku, ali sam vremenom shvatila da se pomoći može na razne druge načine, naprosto,
videla sam da to ipak nije za mene.
Posle medicine, kada sam shvatila da ne mogu to, i da ne mogu na taj način tu da istrajem, razmišljala
sam da li akademija ili književnost, jer sam oduvek, oduvek crtala, zaista od malena, eto danas je (13.11.
kada vodimo razgovor) rođendan Petra II Petrovića Njegoša, omiljenog u našoj porodici, tata ga je
mnogo voleo i znao čitave delove Gorskog vijenca napamet, i uvek su mi odjekivali oni stihovi -“ Svijet je
ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj“.

„I kada sam bila još malena devojčica, sećam se, te uspomene iz detinjstava imaju tu emotivnu neku obojenost, kad prođe vreme onda ih mi modifikujemo kroz sećanje i obavijemo tom emocijom, tako da su te uspomene iz detinjstva jedne od najdražih, i sećam se, kao da sada gledam tu devojčicu i taj sto pored prozora i stajale su na stolu novine, „Politika“, to je takođe kod nas bila tradicija u kući , to je još deda kupovao,“ Politiku’ i „Politikin zabavnik“. Listala sam tako mala te novine, ne razumevajući puno i ugledala sam jednu fotografiju Njegoševu, i meni je taj čovek bio izuzetno zanimljiv i lep i tako sam poželela da ga nacrtam, jer sam do tada crtala samo neke izmišljene devojčice i dečake i prvi put sam poželela da nacrtam nekog tako gledajući ga. I, ja sam baš dugo, pre podne crtala, i kada su došli mama i tata sa posla, oni nisu verovali da ga nisam precrtala, ali kada su poredili moj je bio malo veći“, slatko se nasmeje i nastavlja, „Tako da je stvarno jako ličio i ja sam se zaista jako trudila“.

Koliko si tada imala godina?

„Godine, valjda su se ljudi dogovorili da to budu neke godine, tako je govorio Duško Trifunović, a tata je
uvek govorio- godine su ljudi izmislili, ja mislim da sam tek pošla u školu, bila sam u nižim
razredima, nisam bila u višim, sigurno, bila sam mala, baš mala“.

Znači tvoji crtački dani počinju tada, našalim se, a Rajna kroz svojstveni zaneseni osmeh kaže, „Da, što bi se reklo ozbiljniji“.
„Kada je književnost u pitanju, reč mi je oduvek bila jako značajna i kroz školovanje sam stalno pisala i
dobijala neke nagrade, sećam se za neki sastav – „Zbogom moje četrnaesto proleće“. Što je dobar
naslov, komentarišem, a Rajna prihvata i samo nastavi: „Da, to sam izmislila. Dobili smo da uradimo ,
kompletno je bio kao neki zadatak, naš zadatak. I tako sam stalno nešto pisala , pored toga što sam
crtala, da me je moja profesorica u Medicinskoj školi nagovorila da pošaljem neke pesme u Gradsku
biblioteku, i da sam, sećam se , dobila nagradu, treću nagradu na tom konkursu biblioteke, to mi je
skrenulo pažnju nekako da to ipak vredi , i znam da je Tanja Kragujević (pesnikinja naša , koja je sjajna)
koja je čitala ko je dobio nagradu i od svakog bi po jednu pesmu pročitala, da je rekla za mene, da ne
zna da li ću postati pesnik, ali da misli da ću sigurno postati umetnik, da ću se baviti umetnošću. Sad to
postati umetnik, te zamke s rečima, ko je umetnik i da li se uopšte može postati umetnik, jer stvarno
mislim da se umetnik rađa kao dar od Boga i da tek vreme pokaže koliko je neko umetnik. Time što neko
završi akademiju, ništa nije uradio na tome da je on zaista umetnik, stekao je određena znanja i veštine ,
ali da li je zaista umetnik to će vreme pokazati , to je zbilja Božji dar“.

Prelazak sa književnosti na Likovnu akademiju:

„Ja sam tako bila željna svh tih čuda, svemu sam se čudila i volela onaj Šimićev stih „Pesnici su čuđenje
u svetu“. Bilo je teško ali lepo. I na književnosti mi je bilo prelepo. Išla sam na književne večeri, pisala
sam i crtala stalno i u to vreme radila i na radiju. Na radio Novom Sadu radila sam honorarno i to mi je
takođe pričinjavalo ogromno zadovoljstvo, zato što sam pričala sa divnim ljudima. Prvi moj razgovor je
bio sa grafičarem Ljubišom Kokotovićem , koji je tada dobio nagradu u Klivlendu, na bijenalu grafike, i ja
sam otišla, sećam se, sa tatom, pošto su se družili, i on mi je dao jedan predivan intervju, gde su se u
pozadini čule ovce .Za njega je bilo poznato da zna nekoliko jezika, da je obišao ceo svet, da se družio
sa sjajnim ljudima, a sa druge strane vratio se u svoje selo i ja sam želela da od toga napravim jednu
lepu priču, i eto, dopalo se uredniku tadašnjeg „Spektra“, za koji sam radila tu emisiju iz kulture i
umetnosti u Novom Sadu, i bilo je stvarno lepo. Ti neki lepi intervjui sa Duškom Trifunovićem, Arsenom
Dedićem, Ljubom Tadićem, Ismarom Mujezinovićemi tako dalje“.

Kada se osvrneš na taj period života da li možeš da se prisetiš šta si to tražila? Za čim si tragala?
I da li si pronašla? Ili je to doživotni proces? Kako sad to posmatraš?

„To je lepo pitanje i moglo bi se o tome puno govoriti, jer u stvari čovek ceo život traži taj smisao, traži
odgovor na to pitanje, čuveno, ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo???, Tako da i sve čime se bavimo,
zavisi kako ko gleda na život i te odgovore, ja sam se uvek pitala i tražila, a nekako je umetnost ta koja je
najbliža religiji, a ja sam taj odgovor nalazila i u umetnosti i u religiji.“

Tu ljubav prema Bogu, kako si utkala u svoj život i rad?

„Čovek u nekom periodu života bude prizvan da otvori srce za Gospoda. Imala sam i performanse i
izložbe pod nazivima „Ljudi ikona Božija“ ili „Ecce homo“(Evo čoveka), tako da nekako uvek posmatram
kroz to, sve ljude nekako, svi smo mi u stvari ikona Božija, i kada tako gledaš onda i u tom portretu ti
možeš da prepoznaš u stvari, na svakom portretu možeš da prepoznaš ikonu Božiju i u ikonama možeš
da prepoznaš lica dragih ljudi. Sve se to na neki predivan način prepliće“.

Kada si pomenula performas to me podsetilo na jedan tvoj performans koji si radila u cik zore na
Gradskom trgu, čini mi se 2005./ 2006. podseti me o čemu se radilo?

„Jeste“- smeje se Rajna na pomen tog performansa- “ Da, performans se zvao „More moje Panonsnko“,
radila sam ga sa Nemanjom Popovićem, bilo je divno raditi to. Teško je prepričati performans, to je čudan
jedan izraz koji je neponovljiv zapravo. Mi smo sedeli na trgu u mraku na trenažnim biciklima, i vozili smo
jedno prema drugom. To je bio taj odnos dvoje ljudi, gde se oboje strašno trude da se približe ,ali
naprosto ne uspevaju, ali trude se. Naziv potiče od tog nekog beskraja, meni je u umetnosti beskraj
nekako gotovo opipljiv. Tako ja to doživljavam, uvek se negde prepozna ta nota beskraja. Tim naslovom
sam kroz temu, koja je istovremeno i apsurdna i prizemna, a opet se dotiče beskraja, želela da taj
beskraj zatreperi u zraku , jer na kraju mi dočekujemo svitanje i dobijamo za nagradu glasan cvrkut ptica,
na trgu, koji je odjednom mogao biti bilo gde u svetu”.

Trenutno radiš kao nastavnica likovne kulture u tri škole i … ?

„Da, u „Vuku“ i u „2. oktobru“ , u Zrenjaninu i u ”4. Oktobru” u Vojvoda Stepi. Puno zavolim decu u školi i
radujem se kada vole da crtaju, kad mi se jave kao odrasli ljudi koji žive kojekuda…“.
A ono čemu se nadamo u skorije vreme jeste i jedna zbirka pesama, koja bi uskoro mogla da ugleda
svetlost dana, no otom potom, Rajna nije puno otkrila za sada.

Kako bi opisala Zrenjanin?

„Kako ja uvek opisujem Zrenjanin“, smeje se i onda kaže, neću tako, ovako, naš Zrenjanin je veoma
fotogeničan, i znam po prijateljima koji su dolazili i fotografisali ga, i govorili mi da je kao mala Venecija, a
opet znam ljude koji ovde žive i koji se stalno nešto žale na naš grad, i onda uvek kažem, ali i ti si deo
tog grada, i mi smo deo tog grada, znači da i mi moramo da se menjamo pa će se i on promeniti, da mi
moramo da se prolepšavamo“, završava ova čudesna umetnica ostavivši u poslednjim redovima upravo
poziv na ozdravljenje, prolepšavanje u svakom smislu.

autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški

RTV Santos

Autor: Redakcija radio televizije Santos

POVEZANE vesti

Dobrodošli na RTV Santos Instalirajte našu aplikaciju

Instaliraj
×

Pretraga