Svoju radoznalost stalno potkrepljuje novim saznanjima, a svoja znanja nesebično deli. O svom gradu želi da širi zanimljive i lepe priče, a neke je i zapisala i digitalizovala, te ostavila u amanet budućim generacijama – Verica Nemet.
Izložba “Igra i uspomene” koja je otvorena 26. januara u foajeu Narodnog pozorišta “Toša Jovanović”, autorke i inicijatora, Verice Nemet, osmišljena je da evocira uspomene na mentore Dramskog studija, kao i da kroz ovaj događaj, nekadašnji polaznici, pozorišni umetnici i zrenjaninska javnost proslave tri decenije rada ovog studija.
Posetioci će moći da je pogledaju do sredine februara, a kako je nastala sama ideja da izložba bude predstavljena na ovakav način priča Verica Nemet, istoričarka umetnosti i Zrenjaninka koja voli da javnosti predstavlja lepšu stranu svog grada.
“Kada je davne 1992. godine osnovan „Dramski studio za mlade“ bio je jedan od prvih, privatnih dramskih studija u tadašnjoj Jugoslaviji. Od tada do danas on i dalje radi i mi smo to proslavili ovom izložbom. Uoči ovog jubileja shvatili smo da je pravi trenutak da zabeležimo i da se negde prisetimo šta je sve to učinjeno, šta je to postignuto, da se na kraju krajeva umrežimo sa svim tim ljudima, koji su danas na najrazličitijim krajevima u svetu.
A sve to smo i uspeli jer smo izložbu i digitalizovali, tako da neće biti dostupna isključivo za one koji fizički budu bili u prostoru u ovo vreme trajanja izložbe, već će moći da pogledaju jedan lep deo izložbe od svoje kuće pristupom na sajt, koji smo za tu priliku napravili. Koncept se zaista stvarao vremenom, tempom kako smo sakupljali građu. Budući da je izložba zavisila od učešća svih aktera, odnosno nekadašnjih polaznika, onih sa kojima smo uspeli da stupimo u kontakt.
U zavisnosti od materijala koji smo dobijali, shvatali smo šta je ono što bi trebalo istaći. Ono što nije bilo upitno jeste priča o mentorima, tako da je jedan segment izložbe posvećen njima, a dalje u direktnoj razmeni sa samim učenicima shvatili smo da se najviše ljudi sećaju tih nekih pripremnih vežbi, koje su sve generacije prošle, a to su brzalice.
To je nešto što je svima toliko ostalo živo u sećanju da ih se i dan danas jako lako prisećaju, pa su tako uspeli i da sve te brzalice, koje su im bile najzanimljivije, sroče, i to sam istakla kao važnu zajedničku liniju za sve različite generacije kroz sve ove godine. Tako je jedan segment izložbe posvećen svima koji su pomogli da stvorimo izložbu. Budući da sam zajedno sa glumicama koje su danas mentorke, nekada polaznice, u dramskom studiju, Sanjom Radišić i Jelenom Kesić, radila na prikupljanju materijala, odlučile smo, da taj jedan segment bude posvećen svim polaznicima i on mi je posebno drag. Onaj koji je noseći, je taj koji je devet metara duga vremenska linija na kojoj se nalaze svi sakupljeni materijali, koji su hronološki izlistani“.
Šta je to lično što je za tebe najznačajnije kada je ova izložba u pitanju?
„Činjenica da smo u tome uspeli, ovako jedan zaista jako veliki zadatak da se savlada. Ja sam istoričar umetnosti, pozorište mi je blisko kao redovnom posetiocu i kao nekom ko je ljubitelj pozorišta, morala sam da promenim taj ugao gledanja na stvari, a onda sam kroz iskustvo bavljenja tom temom uspela da složim istorijski važne stvari kada je u pitanju uopšte pozorište i pozorišna publika“.
Ovom prilikom podsetili smo se jednog lepog dela koji ostaje svim generacijama u amanet, a od šireg je značaja i tiče se samog grada u kom živimo. Svoj diplomski rad pisala si na temu spomenika, koji se nalazi na našem Gradskom trgu, taj diplomski pretvorio se u knjigu koja je svojevrsni istorijat nastanka i života ovog spomenika. Zašto si to izabrala?
„U trenutku kada je došlo vreme da se definiše diplomska tema, već tada sam bila naklonjena periodu nakon renesanse, ali u mom slučaju govorimo o 19. veku, i moje polazište je bilo da moram obraditi jednu temu koja se tiče isključivo mog grada, zato što mi je to bila inspiracija – da istražim sama nešto što nedovoljno znam, nešto sa čim ću se svakodnevno sretati i da ostavim neki materijal drugim generacijama kao jednu informaciju, koja im možda nešto bude značila. Ono što sam htela da postignem tim radom, koji obrađuje istorijat spomenika Kralju Petru I Karađorđeviću u Velikom Bečkereku, i namerno sam ostavila u Velikom Bečkereku, budući da je prvobitan spomenik nastao u periodu kada je grad nosio to ime, jeste činjenica šta se sve dešavalo sa tim spomenikom. Zašto je to mesto na trgu upravo jako važno?
Šta je glavno što se komunicira u tim monumentalnim skulpturama? Zbog čega je dugo trajala izgradnja spomenika? Zbog čega je u nekim periodima uklanjan? Ko je radio taj spomenik, gde je rađen? I na kraju ko su bili sponzori? – njihova imena se i dan danas nalaze utisnuta u memorijalnim pločama”.
Šta je najzanimljivije iz cele te priče?
„Jedna od stvari koja je bila problematična je svakako izbor vajara. To je uvek veoma važno umetničkoj zajednici kada je u pitanju identitet grada. To je mesto ispred Gradske kuće koje će se predstavljati kao identitet grada, ne samo na razglednicama Zrenjanina. Tako da, šta je to, što će se predstavljati iza, govori o mnogo više slojeva. Ranih devedesetih na tom prostoru je bila fontana, svojevremeno je tuda tekao i saobraćaj“.
Da li si naučila nešto istražujući sve te detalje vezane za izgradnju spomenika? Kako se osećaš povodom svega sada posle toliko godina?
“Stvarno se ponosim. Pre svega zato što sam se upustila u nešto što sam u startu znala da neće biti lako. Na isti način kao što je to bila i izložba. Imala sam mnogo pitanja na tom putu, zašto to radim i da li mi je to potrebno, ali sam negde iz sopstvene radoznalosti morala sebi da ispričam tu priču i da što više o toj priči saznam. Rad je i vizuelno jako dobro izdizajniran, pomogao mi je tadašnji partner, a danas muž, Filip Nemet, koji je to uobličio na taj način da smo napravili knjigu od diplomskog rada, sa jednim malim tiražom, koji sam po uspešnoj odbrani odnela kolegama, koje su mi pomogle, ovde u Zrenjaninu, da taj rad završim. Danas se po jedan primerak nalazi u Zavodu za zaštitu spomenika, Narodnom Muzeju, Arhivu i u Savremenoj galeriji”.
“U prilog tome da je ova priča važna govori činjenica da me je kontaktirao kolega iz Hrvatske, Zvonko Maković, jedan jako važan likovni kritičar i istoričar umetnosti, koji je završavao svoju knjigu i oko jednog dela, moj diplomski rad mu je pomogao kao jedna referenca, čak u momentima i kao samo fusnota, ali važna, da dopuni ono što je on istraživao u tom trenutku. Tako da mi je, i da se samo to desilo već bilo
dovoljno važno.
Ono što sam svakako naučila jeste da bolje poznajem mesto odakle jesam, jer često sam u prilici da pričam o tome odakle jesam. Ja se zaista trudim da skrenem pažnju na onu stranu istorije, pa i sadašnjeg trenutka, koji se isto tako dešavao i dešava u našem gradu, pored onih manje lepih, i isto tako da ukažem podršku kolegama koje se trude da urade nešto drugačija. Ja nisam jedina, postoje u našem gradu mnogi koji se tude i traju već decenijama, a koji su uspeli da mnogim mladima podare mnoga iskustva i otvore različite perspektive i vidike, a to iskustvo nema cenu i zaista je zlata vredno” – ovako završavamo priču koja iz jedne izložbe i jednog diplomskog rada rađa čitav svet mogućnosti i informacija koje imaju
tendenciju i kapacitet da traju u vremenu i služe generacijama kao izvori znanja i bogato nasleđe.
autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
