Pre konzumiranja ovog sadržaja posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom.
Najozbiljnije.
Naš narod kaže da lepa reč i gvozdena vrata otvara, samo ne znam da ima neku izreku i za one rečenice od kojih se diže kosa na glavi. Svaka čast svakom, ali se i dalje držim one Ajnštajnove: „ Samo su ljudska glupost i svemir beskonačni, ali za ovo drugo nisam siguran“.
Glupost, bezobrazluk, nemar ili bahatost, šta je motiv iza rečenica koje nas dovode do ivice nervnog sloma, prosudite sami. Nemojte samo reći da vas nisam upozorila.
Pa da počnemo.
1. Fali ti jedan papir.
FT1P je moj favorit, zauvek.
Prosečan, odrastao čovek sa naših prostora, provede više vremena dokazujući da je živ, nego što provede u prirodi, planiranju godišnjeg odmora, praćenju kulturnih sadržaja ili učestvovanju u akcijama za opšte dobro. Možda bi, jadan, i odvojio više vremena za sebe, da ne mora na svakom šalteru da čeka minimum dva puta.
Ako kojim slučajem, da ne kažem čudom, imate sve papire, garantujem da negde nedostaje pečat, overa od notara, potpis, brojke, slova, pik, tef, skočko, skočko…
Shvatili ste poentu. Napravite krug, pa probajte opet.
2. To ti je pet minuta posla.
Nije. Najčešće je oko pola sata. Prostom računicom, prosečan radni dan trpi 16 petominutnih poslova u slučaju da otpišete pauzu za ručak i bilo kakve druge obaveze.
Posredstvom „ljudskog faktora“, u dve trećine slučajeva u kojima sam mislila da ću nešto obaviti brzo, trajalo je bar tri puta duže nego što je planirano. Čovek pravi planove, a Bog mu se smeje. Kad mu se ne smeje Bog, smeje mu se neki drugi čovek. Prosto, tako ide.
3. Ajmo na piće nekad.
I ne, ne mislim na scenu iz „Kengura“ u kojoj Sergej Trifunović odgovara sa: „Mogli bismo da ja nisam klošar“. Mislim na slučajeve sa jednim jedinim odgovorom – „Da, da, obavezno, čujemo se od ponedeljka“.
Legenda kaže da taj ponedeljak nikome još nije svanuo. Ako se nekome posrećilo, brzo mu je, vala, i preselo.
4. Jel mogu ja samo da pitam?
Rečenica koja ide ruku pod ruku sa čekanjem u redovima, a prvo pravilo redova glasi: „Svaki red mora sadržati barem jednog genijalca koji voli da se pravi lud“.
Pre nego što izustite da i sami stojite u redu kako biste, između ostalog, nešto pitali, dobićete obrazloženje kako genijalac ne rešava stvari za sebe, već za roditelje, babe, dede, tetke, kuma, komšiju, prijatelja i tako u krug.
Dakle, dobar je čovek. A pošto smo lepo vaspitani, dobrom čoveku uvek učinimo.
5. Koji ti je ovo majstor radio?
Uz dužno poštovanje, jedan isti kao Vi. Čak, ista pitanja postavlja. Jedina razlika što taj prošli trenutno boravi u Nemačkoj, ne prima reklamacije i ne bere brigu o mojim neravnim pločicama u tuš kabini.
6. Rešim ti ja to.
Udahnem, izdahnem, i tako deset puta. Ako druga strana ipak iscrpljujuće insistira da rešava moje probleme, psihički se spremim za dupli posao.
Srećom, tuđa rešenja se u najvećem broju slučajeva svedu na puko obećanje.
Za kraj – čašica gorke istine.
Nerviraju nas ove rečenice, jednako koliko i situacije u kojima ih čujemo. Da nije tako, nervirale bi nas neke druge. Ruku na srce, i sama većinu koristim. Ako pažljivo slušamo sebe, primetićemo da ih koristimo češće nego što mislimo.
Neću vam otkriti toplu vodu ako spomenem da inspiraciju za pisanje pronalazim u mentalitatu. Ove rečenice, kao i mnoge druge, čine neizostavan deo istog. Pošto ne možemo da ih pobedimo, predlažem da ih nekako zaštitimo kao kulturno dobro. Bar privremeno, dok se ne oformi kategorija za kulturno zlo.
Autor teksta: Renata Ilić
