“Пастирски дан” је манифестација чији је циљ да одржи сећање на живот некадашњих пастира и да промовише традиционалне вредности људи који су живели на овим просторима. Ове године, по 17. пут одржала се традиционална манифестација “Пастирски дани” у Мужљи. Организована је и изложба у простору Удружења “Ремус” које већ две деценије чува традицију и обичаје од заборава.
Један пастир може да се стара о максимално осамдесет животиња, и то уколико је искусан, па је за гајење већег броја животиња потребно и више пастира. Нових пастира нема, јер се знање преноси с колена на колено, а ретки појединци који се определе за овај посао врло брзо одустају јер нису навикли на тешке услове рада.
Појам “пастирство” је настао у Старом Завету на основу стварних односа пастира према пастви, то јест пастира према домаћим животињама, које су му биле поверене да се о њима брине. Прво, што задивљује у Јеванђељу када се чита Христова прича о заблуделој овци је – нежност и брига. Онај, ко је ушао у суштину људи древних времена, непрекидно замишља гоњена стада ситних и крупних домаћих животиња. Људи нису само користили њихово месо као храну, или вуну за прављење одеће, већ су живели са њима једним животом, били везани за њих. Пастир иде испред свог стада, да би се први суочио са опасношћу од крадљивца, разбојника, дивље животиње, поплаве – и све на шта прво може да наиђе на путу он среће први, налазећи се лицем у лице са невољом која се појављује. Пастирство није занат, нити техника, нити руководство, нити власт, већ нежно, пожртвовано служење. Пастирство не зна за дан и ноћ; нема тог тренутка, а да човек нема право да страда, да нема право да буде у некој потреби, зато што је пастир уморан и жели да се одмори, или да се бави својим личним пословима.
