Najradosniji hrišćanski praznik, dan rođenja Hristovog, danas proslavljaju Srpska pravoslavna crkva i crkve koje poštuju julijanski kalendar.
Kao datum Hristovog rođenja, 25. decembar, uveden je u četvrtom veku, u vreme cara Arkadija. Taj datum se i danas poštuje, s tim što se on u julijanskom kalendaru poklapa sa gregorijanskim 7. januarom, pa pravoslavne crkve koje poštuju julijansko vreme toga dana slave praznik rođenja Isusa Hrista.
Patrijarh srpski Irinej je u Božićnoj poslanici poručio da glavna poruka i ovogodišnjega Božića treba da glasi da pravoslavnu veru treba čuvati i sačuvati po svaku cenu.
I ove godine Gospodnje, slaveći preslavno Ovaploćenje Sina Božjega, Gospoda našega Isusa Hrista, jedinog Novog pod Suncem, svi hitamo ka hramu Božjem, da se saberemo oko Bogomladenca, Prečiste Bogomatere i Uvekdjeve Marije i pravednoga Josifa.
To činimo da bi se naše duše zagrejale rečima svetoga Jevanđelja o istinitom događaju Očovečenja i rođenja Spasitelja našega, Bogočoveka Isusa Hrista, kada su Njemu, Bogomladencu klicala Nebesa i Zemlja: Slava na visini Bogu i na Zemlji mir, među ljudima blagovoljenje!
O tom jedinstvenom i preslavnom Događaju u istoriji i u svima svetovima, naš sveti crkveni pesnik slavoslovi:
“Prašni Adam najpre pričesnik blagodatnog nadahnuća beše, pa lukavstvom zmijinim podanik propasti posta, no znamo da se radi njega Reč saobrazi ljudima. Djevo, Ti pređe granice smrtnih bića rodivši prevečnu Reč Koja izvole da prođe kroz Tebe, zapečaćeni Kivot, o nesagorivi Kivote i Kupino. Ti, Bog mira, posla nam Angela Velikoga Saveta Tvojega da nas miroše, i k svetlosti bogopoznanja nas upućuje. Gde se mnogo razbuja greh, Ti pruži neopisivu blagodat, pa svi postasmo naslednici Višnje svetlosti.”
Svojoj duhovnoj deci, našem i danas mnogostradalnom srpskom narodu u Otadžbini i rasejanju, mi, njegovi duhovni pastiri, želimo da se blagočestive misli i osećanja i ovoga Božića obilno i trajno usele u nas i da se sav naš život zbiva u Bogu sa svima svetima.
Tako, dakle, da hodimo i pred licem Svetoga Save i svih srpskih svetitelja i prosvetitelja naše svete autokefalne Srpske Crkve. Glavno je brinuti o tome kako ćemo živeti, eda bismo i sve naše svete pretke mi imali na svojoj strani na Hristovom pravednom Sudu. Eda bi nas oni priznali za svoje sledbenike. Eto nam svete dužnosti našeg postojanja!
Pomoći onima koji nemaju
Draga naša duhovna čeda, učinimo sve što do nas stoji da višak naših svakovrsnih dobara bude na popunjavanje manjka kod onih naših bližnjih koji se nuždavaju u pomoći svih vrsta, a najviše u našem bratoljublju.
Božanstveni Maksim Ispovednik nas tako i poučava: “Nastojmo da trezvenoumnim promišljanjem ujednačimo neravnomernost prirode, i onim čime obilujemo, dopunimo nedostatke jedni drugih”.
To je ugodno Ovaploćenom Sinu Božjem, Koji se poistovetio sa najmanjima i najsiromašnijima. Zato, ko njima čini, Njemu čini. Zar Bogomladenac nije došao pre svega da nahrani sva usta i da uteši sva naša srca?
Ako se već Hristos radi nas ovaplotio i postao Bogomladenac, umro i vaskrsao, zar sva naša delatnost u svetu, kao odgovor i uzdarje Njemu, ne bi trebalo da nas krasi i čini ugodnima Bogu? Svima nam je za to potrebno smirenje i svest da smo mi saradnici Božji i ukrasitelji Crkve.
Ako sav svet leži u zlu strasti i grehova, a stvarno leži, onda nijedan čovek da ne uzima učešća u njemu, to jest u delima tame!
Na nebeski poredak stvari zavetovali smo se mi hrišćani, a ne na poredak bez Božjih nebesa i uprkos nebesima. U skladu sa jednom pronicljivom reči, u vezi sa temom slobode, recimo da smo mi slobodni onoliko koliko smo slobodni od greha i tek kao takvi slobodni smo za bogoopštenje.
Sa toga stajališta polazeći, i pokajanjem i smirenjem se utvrđujući, mi ćemo moći da uzrastamo i u Božjim vrlinama. Moći ćemo da Duhom Svetim poprimimo crte Hristovoga Lika kroz tvorenje bogougodnih dela. Tako ćemo plodove vrlina ubirati sa Gospoda Isusa Hrista kao sa Drveta Života našega, – postavljenoga usred Crkve kao Raja Sladosti, – pa se Njime hraniti i u vremenu i u večnosti.
Glavna poruka Božića
Glavna poruka i ovogodišnjega Božića treba da glasi da pravoslavnu veru treba čuvati i sačuvati po svaku cenu. A naše pravoslavno crkveno Otkrivenje i Sveto Predanje nas uče da je bogougodno ispovedati veru u Ovaploćenoga Sina i Logosa Božjega, Hrista Bogočoveka, i zajedno sa tim veru u Presvetu Trojicu!
To daje videlo našem hodu po tami ovoga sveta, ogrezlog u grehu. Od te crkvene vere zavisi naše poimanje i usvajanje svetlog Lika Gospodnjeg, savršene mere svih stvari – Isusa Hrista, Spasa našega. U Kojem uzrastamo i Čijem se slavnom Drugom dolasku nadamo.
Od celovitosti crkvene vere pravoslavne konačno zavisi i opstanak celokupne tvorevine. Tako onda iz te pravoslavne vere proishodi i mogućnost našeg najpotpunijeg bogoopštenja i bogopričastija u središtu našeg postojanja: u Svetoj Liturgiji. Kroz nju naša Pravoslavna Crkva živi i najpotpunije svedoči o našoj zajednici sa Bogomladencem Hristom.
Naša sveta dužnost jeste da nosimo krst istorijskih događaja i iskušenja u svim pomesnim Crkvama kao zajedničkim. Ali je sveta dužnost i obaveza i svih pomesnih pravoslavnih Crkava da jedna drugu poštuje i uvažava. Dakle, poslenike u Vinogradu Gospodnjem, ma koliko oni bili zaslužni, treba podsećati da se ništa ne čini bez sloge i jedinstva sa svima ostalima; ništa na silu, da se ne bi cepala Hristova nerukotvorena riza, odnosno da se ne bi skrnavio u nama Lik Bogomladenca Hrista. Svuda, dakle, da važi pravilo lečenja sebe i drugih na blag, istinit i svetootački način.
Ne zaboraviti na Kosovo i Metohiju
U našem ovogodišnjem božićnom obraćanju, upućenom našoj vernoj svetosavskoj deci, podsećamo da ne smemo zaboraviti našu Staru Srbiju (Kosovo i Metohiju).
Prema toj svetinji treba da se ophodimo kao prema srpskoj zavetnoj misli, reči i nasleđu – neodvojivim od našeg narodnog bića. Jer, upravo su o tome svojom krvlju svedočili horovi srpskih mučenika i novomučenika svih vekova.
Danas na Božić najsvečanije pomenimo kosovske, jasenovačke, gradinske, i mučenike sa svih ostalih stratišta. Mi im se za pomoć molimo da i sami lično ispovedimo svoju crkvenu pravoslavnu veru u Bogomladenca Hrista, do samoga kraja, ne bojeći se da o njima svedočimo pred svima.
Životni problemi čoveka naše današnjice, a, izgleda, i budućnosti, često nas obeshrabruju, pa i iznenađuju. I naš srpski čovek danas kao da je odlučio da činjenjem čedomorstva doprinese da se na Strašnom Božjem Sudu, čovečanstvo pojavi podeljeno, tako da jedan deo, po brojnosti ubijene dece, preovlada nad brojem drugog dela dece koja su se rodila i dobila priliku da žive.
Kako sa tom činjenicom izići pred Bogomladenca Hrista, pred Njegovu Bogomater, Prisnodjevu Mariju, i pred sve svete, najbolnije je od svih naših pitanja sada i ovde!
Očigledno da postoji i spremnost ustrojitelja novoga sveta da nam iz naših ruku istrgnu naš osveštani život u svakom pogledu, pa i u pogledu samih polova i hrišćanskoga braka, i da nas uvedu tamo kamo ljudska misao i reč, delo i ljudska noga dosad nisu kročili.
Ipak, i o tome postoji reč ohrabrenja Bogomladenca Hrista: “Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije, a duši svojoj naudi?” Jedna duša koja se kaje i spasava pretežnija je od celoga sveta.
Sav greh pobegao od Isusa
Dovodeći u organsku vezu praznovanje Božića i Bogojavljenja, kao što to sa pravom čine naši ikonografi i freskopisci, recimo i mi u zaključnoj reči naše božićne Poslanice ovo:
Spasitelj naš Gospod Isus Hristos je zakoračio u ovaj svet onako kako je u drevnosti zakoračio u Jordan. Tada, dok je Jovan polagao svoju ruku na Njega, sav greh je pobegao od Njega, poput vode reke Jordana. To isto se dešavalo dok su apostoli, episkopi i sveštenici kroz vekove polagali svoje dlanove na glave svih nas ljudi koje su oni krštavali i na put oboženja izvodili.
Blagodatni oganj – od koga trepere heruvimi – i mi smo primili u svetoj Tajni krštenja, u toj banji ponovnoga rođenja u Hristu vodom i Duhom. Tako smo mi postali lučenosci vere u Sina Božjega i Bogomladenca Hrista, dobivši po daru i mogućnost da sa Njim i večno carujemo.
Zato je veoma važno kako ćemo mi živeti i celokupno naše potomstvo i na čemu će ono graditi dom svoga sveukupnog hrišćanskog postojanja. Da li na vodi, pesku, slami, ili na Hristu, Krajeugaonom Kamenu Crkve i Doma Boga i Oca našega Koji je na nebesima? Jer, sva naša dela će na kraju biti ispitana ognjem blagodati Božje!
Samo blagodatnim ognjem proverena dela, uključujući i sve ljude lično, pokazaće i dela i nas opravdanima ili osuđenima. Pokazaće sve nas ljude kao pravu ili odmetnutu decu Boga i Oca, braću Jedinorodnog Sina i Bogomladenca, i sasude Gospoda Duha Svetoga! Da li će i nas pokazati kao verne poklonike Trojice Jednosušne i Ravnomoćne, Sapoštovane i Saproslavljane?
Mi, sabrani oko Bogomladenca u Pećini Vitlejemskoj, takođe želimo da se nađemo u Očevom naručju!
Neka bi zato i sve naše domove zagrevala, i u Duhu Svetom veselila, nebozemna himna Bogomladenca: Slava na visini Bogu i na Zemlji mir, među ljudima dobra volja!
Mir Božji, Hristos se rodi!
