Ne možeš preplivati more stojeći na pučini i gledajući u njega. Isto kao što ne možeš živeti ,ako ne zaplivaš po talasima i zaroniš duboko u sebe. Ne znam kad me je tačno taj nepregledni plavi (a)mor upleo u svoju mrežu, ali znam da se dobro razumemo. Naročito kad ćutimo. Sa morem je isto kao sa ljudima, dok svi pričate u glas nećete se shvatiti, samo ćete ugušiti tišinu i suštinu. Čim jedno zaćuti, drugi će početi da sluša. I tu nastaje magija. Kad talasi izližu stene od strasti koja ih mori ili kad bura bahato oduva svaki osećaj sigurnosti kojim si se nahranio, shvatiš da nije strašno ni kad stojiš go na pučini. Shvatiš da si tu gde bi trebao biti. Njegov nemir budi tvoj, jer si ga sakrio ispod odeće, kože, organa i duše. I vreme mu je da ispliva.
Dopuštajući mu da te kvasi, dopuštaš da ti skida debeli sloj maku up-a. Deo po deo. Najpre te liši one spoljašnje prljavštine koju si pokupio hodajući po sudbini uz po koje neplansko skretanje na prašnjave staze. Potom te zagrebe taman toliko da zaboli na tren kao sve što bolelo nije, a trebalo je. Ali si ga zaturio negde usput u fioke života(one koje se više ne otvaraju). Na kraju te okupa u soli istine koju si znao da imaš negde u sebi, ali nisi imao petlju da joj pogledaš u lice. Jer bi jedno od vas dvoje moglo da se uplaši. A strah parališe. Organe za živeti i voleti. Čarolija nastaje kada se tvoje slane vode stope sa njegovim. Tada počinje ples ljubavi od kog bi i tango imao šta da nauči.
Galeb i ja. Gledamo u more dok nas Sunce opominje da je ipak ono komandant univerzuma. Nisam sigurna koje mu on storije priča, ali sam sasvim sigurna da zna šta želi. Hrani se njegovom energijom. A ono se nesebično daje. Svima. Moja je teorija da svaki minut gledanja i ćutanja u more produžava život za isto toliko vremena. Nema te pesme koja lepše zvući od igre valova u suton. Nema tog vina koje bolje hladi i sladi od njegovog zagrljaja. Nema te priče koja iskrenije zvuči od njegove tišine. Nema tog prijatelja koji će te bolje saslušati.
Bezrezervno se daje, ali i uzima. Nešto kao život. Moraš se fajtati kad je potrebno a plesati kad dirigent kaže. Zaroniti u sebe ili njega potpuno je isto. Ako si dugo bez vazduha, na kopnu ćeš kopniti, u vodi se udaviti. A tu i nema neke razlike. Možeš zabaciti sidro i na površini preživljavati, ali kakav je to život bez talasanja i borbe za dubljim zaronom. Možeš nikad ne isploviti ali to je isto kao da si odbio korak unapred napraviti. Ne možeš luka biti, ako nemaš kapetana.
Ne možeš more voleti ako nemaš more u sebi.
Autor:Dejana Tucić
