Miris kao emocija.Vraća te u svaku (ne)željenu milisekundu prošlosti i smešta u univerzum po svom izboru. Sačinjen od najtananijih nadražaja voza te kao na ringišpilu, na koji nisi ni hteo da sedneš, već eto da drugar ne ide sam. A taj drugar nije baš fer igrač, ali voliš ga zbog toga što je tu kad zatreba. Nešto kao vino. Slatko dok ga piješ, a kad ono tebe krene da pije, postaje gorko.
Simbioza ovog sastava nikada nije slučajna. Kao uostalom ništa u životu. Kad u jednu posudu staviš sve tražene sastojke, a to su najčešće šećer slatkih poljubaca, so slanih suza, voda žednih još, brašno maskarade, ulje klizavih sati, čokolada u prahu rasutih noći, pa još začiniš sa cimetom rumenih obraza ili karanfilićem progutanih reči..i sve to upotpuniš praškom za pecivo, kako bi prošlost porasla sasvim dovoljno da se zapitaš hoćeš li ostati iznad površine. Pitam se, kada biramo ne(d)ostajanje? Čak i kad ga spakujemo u najdublji kofer čiji smo ključić progutali, kako bira kada će isplivati i napraviti nam throw back party? Ja još uvek učim da živim sa emocijom ne(d)ostajanja. Iako bih je najradije šutnula u guzicu(što bih volela da i sebe mogu ponekad) jer je protivnik koji vreba iz mraka, pokušavam da je prihvatim i razumem. Svako od nas je izgubio nekog bliskog i zna da je floskulu „Vreme leči sve“, verovatno smislio neko užasno neiskusan i neinspirativan. NI doktori ponekad ne umeju da izleče, a kamoli vreme. S druge strane, možemo da sklopimo pakt sa gospodinom Vremenom i zajedničkim snagama samo naučimo da živimo sa nedostajanjima.
Najteže je prežaliti gubitak osobe koja je još uvek živa. Ali za vas baš i ne. Iako danas u svedostupnom svetu informacija imate brojne life coach-ove tj. osobe koje vas u prevodu „treniraju za život“, možete lako pronači instant rešenja u vidu motivacionih poruka koje ćete čitati svaki dan i posle njih 1500 biće vam lakše, ali kad iscrpite sve mudrosti opet ostajete sami sa svojom tišinom ili burom. Mislim da se treba boksati face to face sa svojim demonima, bez sudija i publike. Golo na golo. Pa ko živ, a ko još življi.
Mene najčešće mirisi vrate u taj krvavi ring, i dok navlačim rukavice shvatam da ja treba da sam tu gde su me odveli. U kafeu Uspomena srećem se opet sa svim ljudima koji su me usrećili i rastužili, sa kojima sam pravila memories puzzle satkanu od najstrastvenijih emocija. A koji nisu više deo mog života. I na sopstveno iznenađenje, odlažem rukavice i pružam im ruku, jer oni su me izbrusili. Neko oštricama, neko ljubavlju. Neko mudrošču, neko poniznošću. A svako od njih je dao svoj puzzle piece. Šta znam, mislim da bi neki slikar uživao da me oslika. Grlim nedostajanje.
