Lazar Džamić je izuzetno kreativna osoba i čega god da se dohvati od toga će napraviti mini senzaciju. Kako sam kaže svrbelo ga je nešto do „neizdrž“ da se pozabavi temom koja se zove strip Alan Ford i zašto je ta karikaturalna saga o grupi TNT tajnih agenata i Broju 1 postala mega popularna u Jugoslaviji, i nigde više. To ga je interesovalo, to je istraživao i taj fenomen je maestralno objasnio u knjizi koju je i napisao tim povodom „Cvjećarnica u kući cveća“.
Duhovitost koju Lazar Džamić neguje u svom životu i karakteru vidi se odmah i u naslovu knjige, gde se mešaju srpski i hrvatski, cveće umesto cvijeće, odnosno cvjećarnica umesto cvećarnica. Kao i aluzija da su svi hrvatski i ostali cvijetovi jugoslovenstva sahranjeni u Kući cveća u Beogradu gde počiva najveći sin naših naroda Tito. I kao svojevrsni omaž Nenadu Briksiju čiji je hrvatski prevod stripa najviše i doprineo mega popularnosti AF stripa.
Kada je Lazar Džamić svojevremeno najavio svoju ideju sa knjigom i počeo da objavljuje eseje od kojih će knjiga „Cvjećara u kući cveća“ nastati, odmah je bilo jasno da se radi o izvanredno lucidnom i pronicljivom seciranju nekadašnjeg jugoslovenskog društva i našeg mentaliteta diletanata koji je pogodovao da fore i fazoni iz Alan Forda postanu kolektivno blago popularne ulične jugoslovenske kulture. Moram priznati da sam voleo Alana Forda i da sam često slušao fraze iz stripa od strane poznanika, ali nikada se nisam udubljivao dublje u vezu stripa i jugoslovenskog mentaliteta. Tek je Lazar Džamić svojim zapažanjima skrenuo pažnju da tu postoji neka tajna veza koju treba objasniti. A njegovi prvi radovi napisani na sajtu Bašta Balkana su obećavali da tu ima nešto više i neistraženo.
S obzirom da sam pročitao bez daha sve njegove eseje na Bašti, smatrao sam da sam shvatio celu priču o misteriji zvanoj Alan Ford i Jugoslavija. Medjutim, tek kada mi je Lazar Džamić poslao ceo tekst knjige Cvjećarnica u kući cveća, shvatio sam da je jedan veliki, i rekao bih ključni deo kazivanja ostavio za samu knjigu, a to se odnosi na korene nastanka samog stripa i ideje koja je pokretala autore da stvore i publikuju strip Alan Ford. Taj „komadić koji nedostaje“ cele priče je fascinantan i verovatno jedinstven na našim prostorima i u studijama koje se bave stripom. Mislim da je Lazar Džamić otišao najdublje u analizi Alan Forda, objašnjavajući lako i duhovito suštinu stripa i ideje kreatora koje su ih vodile u stvaranju.
Moram priznati da sam nakon čitanja njegove knjige „Cvjećarnica u kući cveća“ napokon shvatio koliko je Alan Ford veliki strip. I koliko su autori stripa Max Bunker i Magnus genijalci, koji su na jedan virtuozan i karikaturalan način burleske i komedije del arte ispričali mnoge istine iz života i istorije. A i sam Lazar Džamić je genijalac posebne vrste jer je video „nevidljivo“, ono suštinsko što je pokretalo strip i zbog čega je Alan Ford postao popularan. I dok me je u prvom poluvremenu čitanja prvih eseja oduševljavala Džamićeva lucidnost i pronicljivost da oslika domaći karakter i mentalitet koji korenspondira sa duhom stripa, dotle me je iščitavanje cele knjige fasciniralo pričom o samom stripu i prvobitnoj ideji kako to i zašto Alan Ford, Bob Rok, Broj 1, Sir Oliver, Superhik i ostali junaci spasavaju svet na sebi svojstven način. Jer, Lazar Džamić je na veseo i jednostavan način objasnio sve što treba objasniti oko stripa – kako je nastao, šta mu je uzor, šta su ideje koje pokreću strip, kako su birani glavni junaci, ambijent u kome obitavaju, šta su kreatori stripa htreli da kažu čitaocima.
Sa te strane Lazar Džamić je svojom knjigom Cvjećara u kući cveća ostavio studiju koja je obavezna lektira za sve ljubitelje i istraživače stripa Alan Ford. Istinski sam uživao čitajući knjigu, i nisam mogao da se otmem utisku da je u njoj sadržano toliko zanimljivih ideja i tema, za još nekoliko novih knjiga. No, to su neke nove priče koje nam Lazar Džamić možda sprema u budućnosti, ali u sadašnjosti ova knjiga je „neizdrž za pročitati“.
Jednostavno, „Cvjećara u kući cveća“ je knjiga koju morate pročitati. To dugujete Alan Fordu svoje mladosti
INTERVJU ‘POPBOKSU’
Kako ste došli na ideju da napišete knjigu o fenomenu Alan Forda u SFRJ?
Knjiga je našla mene, ne ja nju. U tome me je jednostavno vodila strast. Kada je čovek strastven na odredjenu temu, udje u svojevrsno stanje atemporalnosti i alokacije: bez obzira koliko je vremena prošlo i gde je, strast je i dalje tu. A Alan Ford je bio (i dalje je) moja strast. Grupa TNT je u istoj meri deo mog odrastanja i života koliko i naš jezik, naša jela ili naša kafa. Sa druge strane, ideja o tome da je strip neizbežno povezan sa time ko smo i šta smo bili u to vrlo zavodljivo vreme je vremenom rasla dok se nije pretvorila u neizdrživ svrab koji je jednostavno morao da se počeše.
Kako objašnjavate to što Alan Ford osim u Italiji i Srbiji nije imao nigde drugde takav uspeh?
AF je jedan od vrlo retkih primera kako se jedan strani kulturni artefakt ′primi′ u novoj stredini i, šta više, postane neodvojivi deo kulturne baštine zemlje primaoca; kulturni ekvivalent voćnog kalemljenja. Istina je da je AF u bivšoj YU postao popularniji i značajniji nego i u rodnoj Italiji, dok je us svim ostalim zemljama gde je prevod pokušan ugašen nakon samo nekoliko izdanja. Nikada, na primer, nije preveden na engleski.
Po meni, postoji nekoliko razloga, koje sam u detalje obradio u knjizi. Prvi i najveći je da je naš prirodni oblik mentalnog i društvenog funkcionisanja nadrealna farsa. Ni kapitalizam, ni socijalizam, nego nadrealizam. Zato je strip rezonovao tako jako. Pored toga, AF je modernizovana verzija ′commedia dell′arte′, stare i arhetipske umetničke forme koja je u mnogome oblikovala modernu kulturu masovnih medija. Konačno, nekoliko drugih razloga, od društvene satire kao jake umetničke forme nekadašnjih komunističkih zemalja, preko načina na koji je hrvatski jezik percipiran u ostatku bivše YU, do preovldjujućeg kulta amaterizma u našim društvima. Naravno, detalji i primeri su u samoj knjizi…
Koliko je prevod Nenada Brixyja bio presudan za popularnost Alana Forda?
Jezik je na našim prostorima važniji od pasoša. I rat je kod nas počeo gramatikom. Jedan od najčešćih odgovora koje sam dobijao na moje pitanje o tome zašto je strip kod nas postao to što nije nigde drugde je ′hrvatski prevod′. Na moje sledeće pitanje ′a šta je to u hrvatskom prevodu što ga je učinilo toliko smešnim i adekvatnim?′ dobijao sam uglavnom tišinu. Mada niko za koga znam nije ni video izdanje Alana Forda na originalnom italijanskom, a kamoli da ga je razumeo i bio u stanju da uporedi, činjenica je da je Brixyjev prevod bio ključni element uspeha. Bilo je to više od prevoda: takav stepen intervencija se na Zapadu naziva ′transkreacija′, skoro ponovno pisanje dela na domaćem jeziku. U knjizi detaljno pišem o tom jeziku, koji nije bio svakodnevni hrvatski-zagrebački jezik jer uopšte nema kajkavice, na primer, ali pošto ovde nemamo mesta za detaljno objašnjenje, evo samo nekoliko ključnih tema: Brixyjev hrvatski je bio smešan i samim Hrvatima jer nije bio svakodnevni nego ceremonijalni, krležijanski, uzvišeni gornjo-gradski hrvatski – bio je smešan i samim Hrvatima; hrvatski izgovor je Srbima jezik farse, pa je na taj način fantastično korespondirao sa farsičnom nadrealnom satirom stripa. O svemu tome u detalje u samoj knjizi…
Koliko su ličnosti iz Alan Forda aktuelne u današnjem društvu?
Iskreno, svi su i dalje aktuelni, ali mislim da Broj 1 i Grunf rezonuju malo više od drugih jer reprezentuju veće aspekte naših svakodnevnih života. Broj 1 kao simbol preovladjujućeg modela naše politike, Grunf kao simbol snalaženja i krpljenja koje je nužnost u jednom društvu koje i dalje odbija da se suoči sa sopstvenim i istorijskim realnostima.
Na promociji knjige naveli ste da Grunfova filozofija života i njegovi biznis modeli pobeđuju u današnjem svetu. Možete li to da pojasnite…
Naravno. Koncept takozvane ‘Jugaad inovacije’ dobija na snazi svakoga dana u svetu. ‘Jugaad’ je Hindi reč I može se u principu prevesti kao ‘krpljenje’ ili ‘budženje’. To znači da se novi metodi I principi bazirani na jeftinim tehnologijama I nestandardnim metodima rada sada razvijaju u zemljama u razvoju kakve su Indija ili Kina, pa onda prodaju siromašnijim žiteljima bogatih zemalja. Ideje poput mobilnih aplikacija koje dijagnostikuju bolesti na bazi poredjenja boje mokraće, ili hirurške operacije za deset ili više puta manje novca nego na Zapadu. Banke više nisu zgrade, nego mobilni telefoni. U suštini, ova vrsta ‘siromašne inovacije’ je vrlo efikasan način da se razbiju stari monopoli I unapredi život svih na planeti. Zahvaljujući kompjuteru, Grunf je počeo da pobedjuje…
Koji su još stripovi pored Alan Forda obeležili vaše odrastanje?
Sve što sam mogao da dohvatim: Zagor, Daredevil, Blek Stena i Komandant Mark, Aster Blistok i Zabranjena Planeta, Coco Bill, kao i Krnjetinov Strašni O’Stoja. Stripoteka mi je bila jedna od omiljenih štiva, kao I mnogima… Medjutim, brzo sam ustanovio da su romani ono što me zaista uvlači u priču mnogo dublje nego bilo koji strip. Dobro pisanje mi je pomagalo da sam kreiram svoj strip, vizuelnu ilustraciju onoga što čitam, u svojoj glavi.
Strip je kao forma sve manje popularan kod današnjih generacija. Kako je vaše mišljenje o tome?
Mislim da problem nije samo u tome šta se dešavalo kod nas u poslednjih dvadesetak godina, već ono što se desilo u svetu. Strip u vreme objavljivanja Alana Forda nije imao mnogo konkurencije, film i sport su bili jedina, jer je sve ostalo oko nas bili sivo i čemerno. Sada imamo internet, kompjuterske igre i sveprisutnu i lako nabavljivu pornografiju, što je konkurencija sa kojom se strip (kao ni knjiga) ne mogu baš nositi. Ništa ne može. To je po meni glavni razlog što AF – ni strip u principu – u našim životima nema onu ulogu koju je nekada imao. Sada stripove čitaju više odrasli nego deca!
O AUTORU
Kako priliči čoveku koji pati od intelektualnog svraba, ime Lazara Džamića se na našim prostorima povezuje sa tri inače nepovezane oblasti interesovanja. Zaljubljen u bubnjeve još od detinjstva, Lazar je tokom nekoliko godina vodio školu bubnjeva Uhvati Ritam u Beogradu i autor je prvog domaćeg priručnika za sviranje bubnjeva,sa istim nazivom. Mnogi od njegovih učenika su sada vodeća imena na domaćoj sceni. Što se Lazara tiče, trenutno je samo napredni diletant.
Lazar je mnogima poznatiji kao konsultant i publicista u oblasti marketing komunikacija. Radio je sa mnogim domaćim firmama i pomogao mnogim stranim da dođu na naše
tržište. Predavao je marketing komunikacije na brojnim poslovnim školama i treninzima, uključujući i specijalizaciju iz PR-a na post-diplomskim studijama Ekonomskog Fakulteta u
Beogradu. Putovao je neumorno uzduž i popreko našim prostorima, sa više stotina seminara u svojoj putničkoj knjižici. Autor je knjiga Marketing: Fore & Fazoni (1992), PR: Fore & Fazoni (1996), koja je proglašena za jednu od najboljih marketing knjiga u Jugoslaviji 1989-1996 i kultne knjige No-Copy Advertising, objavljenoj u Londonu 2001.
Treća oblast njegovih interesovanja je novinarstvo. Devet godina je bio novinar na radiju, da bi karijeru nastavio kao saradnik mnogih domaćih listova i magazina, uključujući i nedeljnu kolumnu iz ‘marketing fenomenologije’ Advertising (p) Age u listu Naša Borba, jednoj od vodećih nezavisnih novina na našim prostorima u vreme raspada Jugoslavije. Tekstovi iz kolumne su sakupljeni u knjizi pod istim nazivom, objavljenoj 2000. Jedan je od bivših spoljašnjih urednika magazina NewMoment i autor knjige satiričnih aforizama Proroci Mudro Ćute (1991). Trenutno piše mesečnu kolumnu o ‘nama’ i Londonu pod nazivom ‘Čaj od šljiva’ za Novi Magazin.
Dobitnik je raznih profesionalnih nagrada kod nas i u inostranstvu.
Živi i radi u Londonu, kao direktor strategije u Guglovoj kreativnoj agenciji ZOO. I dalje pati od neizdrža.
