Razgovor sa psihoterapeutima nažalost dolazi do važnosti i izražaja tek onda kada se susretnemo sa tragičnim događajima. Poslednja dva slučaja koja su potresla Srbiju ostavila su bez teksta decu,roditelje, ali i stručnjake. Koji su to znaci koje nam daje osoba koja trpi nasilje, kako da objasnimo deci tragične događaje, i kako da deca reše problem u komunikaciji sa roditeljima za portal RTV Santos govori okupacioni terapeut Danijela Mladenović.Kako deci objasniti tragičan događaj i kako im odgovoriti na pitanje “zašto”?
“Kada dete postavlja pitanja kao što su:
“Zašto se ovo dogodilo?” ili „Kako sada da se osećam bezbedno?“, prvo objasnite da su ovakvi događaji veoma retki. U redu je da priznamo da se loše stvari dešavaju. Šta ćemo tačno odgovoriti deci na pitanje zašto zavisi i od njihovog uzrasta i od karaktera ličnosti. Zavisi i kako smo mi sami to doživeli. Možda će neki roditelji reći svojoj deci da je neko sa teškom bolešću bio ljut i povredio druge ljude. Neko će pokušati da se fokusira na pozitivne stvari, kao što su junaci priče. U redu je priznati i da nemamo odgovore na sva pitanja. A onda naglasite bezbednost. Sa decom razgovarajte o mnogim ljudima koji rade svaki dan da bi ona bila bezbedna, kao što su policajci, nastavnici, škola, ali i država. Da smo mi odrasli tu za njih u svakom smislu.
Treba da budemo iskreni sa njima, poželjno je da oni vide da smo mi mirni, da ne pokušavamo da promenimo temu, ali da vodimo računa o uzrastu dece kada delimo informacije sa njima.
Što pre nastavite sa porodičnim rutinama. Vraćanje u svakodnevne aktivnosti će pomoći detetu da se nosi sa teškim osećanjima i pružiće mu osećaj sigurnosti.
Veoma je važno da odrasli upravljaju sopstvenim stresom kako bi mogli da budu “sigurna luka” za sopstvenu decu”.
Kako da prepoznamo da dete trpi nasilje?
“Deci i mladima može biti veoma teško da govore o nasilju. Često se plaše da može doći do negativnih posledica ako bilo kome kažu šta im se dešava.
Nasilje nad detetom nije samo fizičko. To je bilo koji oblik maltretiranja, koji je nasilan ili preteći za dete. Ovo uključuje i zanemarivanje od strane roditelja ili staratelja.
Čak i ako dete ne kaže šta mu se dogodilo, postoje i drugi pokazatelji da nešto nije u redu.
Uobičajeni znaci upozorenja kada treba kao odrasli koji rade sa decom da reagujemo:
– Odustajanje od druženja ili uobičajenih aktivnosti
– Promene u ponašanju (kao što su agresija, bes, hiperaktivnost, promene u školskom uspehu)
– Depresija, anksioznost, neobični strahovi ili iznenadni gubitak samopouzdanja
– Problemi sa spavanjem i noćne more
– Očigledni nedostatak nadzora
– Česti izostanci iz škole
– Buntovno ili prkosno ponašanje
– Samopovređivanje i slično”.
Kako ljudi koji rade sa decom treba da se ponašaju kad primete signale deteta koje trpi nasilje?
“U zavisnosti od situacije, potrebno je da se obratimo psihologu u školi, zdravstvenom radniku, organizacijama za zaštitu dece, ali i policiji ako smatramo da je potrebno hitno reagovanje”.
Kako prepoznati osobu koja je pod stresom i kako postupati sa takvom osobom?
“Psihološki znaci da je neko pod stresom kojim ne može da upravlja: promena ponašanja, razdražljivost, ljutnja, nestrpljivost, preopterećenost, uznemirenost, nervoza, strahovi, nametljive misli, nemogućnost da se osoba opusti, depresivno raspoloženje, gubitak smisla i sl.
Odrasla osoba mora sama da prepozna i prizna sebi da ima problem i da se odluči da na tom problemu radi, a bliski ljudi mogu biti samo podrška. Kod dece je važno da mi odrasli prepoznamo da nešto nije u redu i da im pomognemo da to prebrode uz nas ili uz pomoć stručnog lica”.
Šta treba da radimo da bi se oslobodili stresa?
“Ono što nam može pomoći da se stresa oslobodimo i poradimo na psihičkim problemima je zdrav način života, kontinuirana fizička aktivnost (čak i kratka šetnja može poboljšati naše raspoloženje), redovan i kvalitetan san, usmeravanje na ono što smo u toku dana postigli a ne na ono što nismo uradili, prihvatanje da ne možemo sve da kontrolišemo, a ako nam teško ide da stres sami redukujemo onda preporučujem razgovor sa stručnim licem”.
Koje reakcije i ponašanje roditelja najviše utiče na decu?
“Kada je dete malo, uloga roditelja je da postavi temelje za njegovo ponašanje. Kada je starije, može početi da preuzima odgovornost za svoje ponašanje, ali i dalje je roditelj važan uzor.
Ono što radimo pokazuje našem detetu kako želimo da se ponaša. Na primer, način na koji se nosimo sa osećanjima kao što su frustracija i uznemirenost utiče na to kako naše dete reguliše svoje emocije. Ono što jedemo, koliko vežbamo i kako se brinete o sebi utiče i na naše dete.
Važno je i ono što kažemo. Možemo pomoći svom detetu da upravlja i kontroliše svoje ponašanje tako što ćemo razgovarati o tome kako ponašanje utiče na druge ljude. Takođe možemo više razgovarati sa svojim detetom o razlikama između ispravnog i pogrešnog”.
Šta bi savetovali deci koja imaju problem u komunikaciji sa svojim roditeljima?
“Ako ste tinejdžer koji ima problem u komunikaciji sa roditeljima, ili se plašite da će te ih razočarati, povrediti, da neće razumeti ono što ste hteli da im kažete, evo nekoliko saveta kako poboljšati
komunikaciju.
Ponekad razgovor sa roditeljima može biti zastrašujuć, ali oni vam žele dobro. Što pre kažete ono što vam je na umu, pre ćete se osećati bolje. Ako ste zabrinuti kako će vaši roditelji reagovati, jedna od opcija je da zakažete sastanak sa oboje ili sa jednim po jednim roditeljem. Umesto iznenadnog, potencijalno neočekivanog razgovora, izaberite vreme i mesto gde vam je udobno i unapred isplanirajte šta želite da kažete. Ako vam je teško da razgovarate, možete i da im napišete pismo. Pismo vam omogućava da izrazite tačno ono što želite da kažete bez pritiska trenutnog odgovora”.
Većina ljudi nakon tužnih i tragičnih događaja ima pomešana osećanja, šta savetujete takvim osobama?
“Nakon bilo kakvog incidenta masovnog nasilja, a u doba interneta i društvenih mreža, dolazi do velike količine izloženosti slikama i traumatičnim video materijalima, pa se i kod osoba koje nisu direktno učestvovale u masakru javljaju simptomi sekundarnog traumatskog stresa. To su simptomi nametljivih misli, straha, tuge, besa, emocionalne iscrpljenosti, hroničnog umora..
Prvo što možemo da uradimo jeste da smanjimo izloženost vestima i izveštavanju o događaju na društvenim mrežama. Možemo da ostanemo informisani, ali da probamo da ograničitmo vreme u kontaktu sa vestima, jer nam je zbog šoka potreban i odmor od njih.
Treba da se okupiramo aktivnostima koje su za nas smislene, a da se klonimo ponašanja koje nam samo trenutno daje umirenje naših neprijatnih emocija (emocionalno prejedanje, alkohol i sl). Ako primetimo da ne možemo sami da se nosimo sa stresom ili imamo ponašanje povlačenja ili izbegavanja svakodnevnih aktivnosti zbog straha da se nešto slično ne dogodi nama, potrebno je da se obratimo stručnom licu za pomoć”.
Kako da učinimo ovaj Svet boljim mestom?
“Ono što sam u poslednjih par dana videla na mrežama su osude. Mi praktično ništa ne znamo o strašnom događaju, a spremni smo da osudimo sve, od samog deteta koje je izvršilo masakr, do celog društva.
Kako da svet učinimo boljim mestom? Prvo da prestanemo sa osudama.
Svetu bi trebalo malo više razumevanja i ljubavi. Postoji patnja koju treba ublažiti. Postoje dela za koje nikada nismo spremni. Postoje greške koje treba ispraviti. Svaka osoba može da napravi razliku, a nijedno delo nije toliko malo da ne bi bilo važno”.
Autor teksta: Tijana Kostadinović
