Sedamnaestu godinu zaredom Zrenjanin je nedavno bio domaćin festivala “Dens fjužn“, koji okuplja veliki broj dece i njihove trenere iz gradova u regionu. Kvalifikacioni turnir plesnog saveza Srbije i sportska manifestacija, festival “Dance fusion” ugostili su i ovoga puta u Kristalnoj dvorani veliki broj ljubitelja plesa. Ona koja stoji iza ove manifestacije “Dance fusion”, čija je osnovna ideja afirmacija dece od najranijeg uzrasta, a kako sama kaže ono što je najvažnije je da se deca lepo provedu, jeste Zrenjaninka Nikoleta Vidaković.
Kada i zašto si počela da se baviš ovim što danas radiš?
„Kao mala sa tri godine počela sam kod Radislavke Dabić, naše najdraže tetka Rade, gde sam praktično trenirala skoro do srednje škole. Sa gimnastikom sam počela negde u šestom ili sedmom razredu, kod fenomenalnog Borisa Popova. Sve rezultate koje sam postizala jesu u disciplini koja se zove “disko fri stajl“, koja je mešavina plesa i gimnastike, a posle toga, kada je tetka Rada prestala da radi, predložila mi je da počnem da radim sa decom, tako da sam, uslovno rečeno, sa osamnaest godina počela da radim sa decom zvanično. Svoj klub imam dvadeset i pet godina, i sa decom sam takođe postizala fenomenalne rezultate. U međuvremenu sam polagala za međunarodnog sudiju, a onda su krenule da se dešavaju razne manifestacije u gradu, koje su uključivale, naravno, decu“.
Kako si tada na početku doživljavala iskustva, a kako danas, da li je sve to naporno?
„Što se tiče festivala počela sam da ih radim pre sedamnaest godina, da bi ih dovela u svoj grad. Da li je naporno? – naporno je za one koji učestvuju u svemu tome, obzirom da je organizacija izuzetno kompleksna. Iskustvo je dragoceno i doživljaj svega ne može da se poredi sa onim na početku, drugačije je“.
Sada kada se osvrneš da li bi i šta promenila?
„Ono što bih promenila odnosi se na naš odnos prema deci. Mislim da smo se u odnosu na tada, sada fokusirali na očekivanja. Previše očekujemo od svoje dece . Ono što je pre svega najbitnije u svakom sportu jeste da je u zdravom telu zdrav duh. Druga važna lekcija je da nauče da gube isto tako i da dobijaju, i da je najbitniji taj proces, da se deca druže, da putuju i da budu srećna. Mislim da smo malo pobrkali stvari i da rezultat ne zavisi samo od nas, da je to sklop jako puno stvari , a najviše dugoročnog rada i ulaganja na duže staze.
Na kraju nekako, pošto sam ja u ovome skoro pa ceo život, ono čega se sećam, a počela sam sa svega tri godine, su moji prijatelji širom sveta, uspomene, fotografije, draga lica. Ne sećam se skoro ni jednog rezultata, osim ako me neko ne opomene i podseti na to šta sam osvojila. Sport, i uopšte trening me je naučio da umem da živim i sa pobedom i sa porazom i da, što je i najbitnije, kada sutradan ustanem idem dalje , a ne da se depresiram“.
Koja je tvoja poruka?
„Moja poruka današnjim roditeljima je da ne prezaštićuju decu, nego da ih puste da prođu kroz proces, kao što su i nas naši roditelji pustili da prođemo kroz taj proces odrastanja“. – kaže Nikoleta ozbiljnog lica, koje i posle svih tih godina igranja i učenja dece da igraju, ali što je najvažnije pre svega da u tome uživaju, ostaje dečje, a kada dete nešto ozbiljno kaže to mora da se shvati kao veoma važno, zato što tako i jeste.
autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
