Ko je učestvovao u stvaranju Karađorđevog parka, osmislio oslikavanje zida u Gradskoj bašti, bio zadužen za gotovo sve zelene površine u gradu dugi niz godina? Ako ste se zapitali, redovi koji slede su za vas – Vojin Mraković.
Izložba slika koju je nedavno upriličio u MZ „Veljko Vlahović“, nije novina, priređivao je takve izložbe i ranije. Ono što ovu razlikuje od prethodnih je to, što je ova bila povodom njegovog osamdesetog rođendana. A ono što je zanimljivo u vezi sa njim, je to, što je svoju ljubav prema prirodi, što je i u
osnovi zanimanja kojim se bavio u svom radnom veku, pretočio na platno. Da li svoje slikarstvo doživljavate kao svojevrsnu borbu sa vremenom?
„Slikarstvom sam počeo da se bavim davne 1957. godine, kao mladić. Ostalo mi je nekoliko slika grada koji sada već ne postoji. Dovoljno je pomenuti veliki most, ja sam sedeo na obali Begeja i crtao ga vodenim bojcama. Mnogi delovi grada su porušeni, menja se njegova struktura, i zato pokušavam da na mojim slikama sačuvam koliko mogu te lepe građevine.
Što se tiče mog zanata, odrastao sam u gradu i pamtim ga od ’48. godine. Prvu praksu sam obavio ‘62. godine u rasadniku tadašnjeg gradskog zelenila. U to vreme trudili smo se da bez mehanizacije održimo veoma mali broj površina u gradu pod zelenilom. Već 70-te godine sam se zaposlio u Zavodu za urbanizam, gde sam se bavio projektovanjem, a između ostalog i nadzorom nad zelenim površinama. Imao sam tu dosta kreativne slobode.
Praktično da ne postoji deo grada u kom nisam učestvovao u nekom projektu ozelenjavanja. Radio sam na ozelenjavanju kupališta na Tisi, one vrbe pored Tise na šetalištu i sada dobro izgledaju. Sada mi je jedino žao što nisam uspeo, otišao sam u penziju, da ozelenim Peskaru. Međutim, bio sam glavni nadzorni organ kod nasipanja tog peska, svaki kubik peska znam odakle je donet. To je jedna vrhunska plaža, i mi koji smo odrastali na Peskari znali smo da je to jedna predivna, čista voda. Šteta je što nema hlada, ostala je samo
jedna vrba koju nismo odsekli, nisam dao da se odseče. Nadam se da će neko skupiti snagu i volju da taj deo ozeleni.”
Radili ste, praktično na stvaranju Karađorđevog parka i rekonstrukciji Gradske bašte, kakva je po vašem mišljenju situacija sa tim delovima grada danas?
„Ja sam odrastao na pet stotina metara od Karađorđevog parka, kao omladinac sa petnaest godina učestvovao sam u radnoj akciji skidanja žice, koja je bila oko parka. 57-e godine, pamtim kada je park sađen. Kasnije sam bio izvođač radova u tom parku, i unapredio sam ga na razne načine. Skinuta je ograda od bodljikave Maklure i park je proširen. Napravljene su dve bočne staze, uvedena je struja, podmlađeno je dosta sadnica.
U svojoj knjizi veoma detaljno sam opisao park, od samog predloga da se napravi, 1896. godine, kada je nastala prva ideja o njemu. Trebalo je da prođe pedeset godina do njene realizacije.
Što se tiče Gradske bašte, puno učešća sam i tu imao, pre dvadeset šest godina izvršena je jedna detaljna rekonstrukcija parka, koji je bio malo zastareo. Trenutno mislim da park tavori.“
Ono što je zanimljivo, a tiče se Gradske bašte, jeste oslikavanje jednog zida, kako
ste došli na ideju da oslikate taj zid?
„Ranije je svaka bašta imala svoju staklaru i svog baštovana. Kada je propala, ostala je jedena velika površina okrečena u belo. Imao sam razne ideje, ali znajući da je tu bila Bečkerečka tvrđava predložio sam da se taj zid oslika, taj posao pripao je slikaru Viorelu Flori, koji je to i uradio.“
Zimsko je vreme, vreme kada slikate?
„Ja sam čovek prirode i kada je lepo vreme provodim dane napolju, a zimi crtam u samoodbrani, ne mogu da mi dan prođe ni u ničemu. Zimi kada nije za izlaske i druženja posvetim se slikanju. Leti ne mogu da se uhvatim četkice. Pokušao sam, ali se dešavalo da prolaznici budu radoznali, a ja više volim da slikam u potaji.“
Kako se osećate kada vidite svoja platna?
„Neki put pogledam i vidim sliku, koju sam radio pre petnaest godina, kažem – „Bože, pa ovo si jako lepo uradio“. Ja mislim da to sada ne bih mogao da ponovim.“
I dok živo govori o slikama i stablima, koji su prošli kroz njegove ruke, ovaj Zrenjaninac uspešno vodi trku sa vremenom. Njegove slike zabeležile su mnoge nestale delove grada, mnoga stabla još uvek se zelene. Dok sa uzbuđenjem priča o novim idejama koje bi sproveo na ozelenjavanju površina u gradu i oko
grada, zadovoljno konstatuje da njegov zanat ipak ima neku dugotrajnost, kao i da se ljudi pamte iz raznih razloga. Mnogi delovi grada ostali su vezani za neka imena baš iz hortikulture, kao što je , na primer, Plankova bašta. Po čemu će ovaj inženjer šumarstva ostati zapamćen, vreme će pokazati.
autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
