Zrenjaninska publika nedavno je imala tu čast da prisustvuje otvaranju izložbe koja u datom trenutku povezuje naš grad i Ameriku, a glavni junak te priče je naš sugrađanin Stevan Subić, strip crtač, scenarista i pisac, grafički dizajner i ilustrator. Ovo je drugi put da za svoje sugrađane priredi svetski paraleni događaj, sebe smatra lokalpatriotom i srce mu poraste u ovakvim događajima. Prošli put u Aluz-u, sada u Narodnom muzeju, ovi događaji odjeknuli su sasvim dobro među Zrenjanincima.
Tvoje usmerenje teklo je jednim neuobičajenim tokom, crtanju si se vratio nakon duge pauze, ali to vreme necrtanja iskoristio si takođe za kreativno izražavanje?
„To je moj lični formativni period, tokom tog perioda nisam crtao, ali sam zapravo radio sve drugo što bi bilo u najužoj vezi sa crtanjem. Pisao sam puno, radio sam na radiju, radio sam pri tv-u, te formate koji su zamenjivali izraz stripa, to mi je stimulisalo pažnju, čitavih sedam, osam godina, sva ta znanja i iskustva pretočio sam u strip, kada sam počeo njime da se bavim, a to su bili fanzini, to je „Žuta cigla“, koja je izlazila preko godinu dana, tu je oko osamdeset i nešto Zrenjaninaca učestvovalo, radio sam na radio „Muholovci“, to je emisija koju sam uređivao i vodio osam godina na radio „Kojotu“, na radio „Zrenjaninu“, na „Fedri“, pa opet radio „Zrenjaninu“, a bio sam inicijator i organizovao sam, ja mislim, sedam, osam festivala. Muzički, zatim festival stonih flipera, bilo je svega i svačega“.
Ko je Stevan iz perioda „Muholovke“, a ko danas? Sećam se tog perioda kada sam kao srednjoškolka posmatrajući taj tvoj rad mislila kako si baš ozbiljan i posvećen tome za svoje godine, i kako mi je to bilo neobično zanimljivo.
„Pa jeste, bilo je neobično, meni čak sa ove distance se čini neobičnim, zato što je prosto bilo anomalija za ovaj mali grad i što je izazvalo pažnju, iako tada nisam vodio računa o stvarima o kojima danas vodim računa, tada mi to nije bilo toliko važno, ali mi je , recimo, ostalo u sećanju da je te 2006. na 2007. , kada je izlazio fanzin, negativna pažnja bila vrlo uočljiva. Preispitivan je moj kredibilitet, ali sve što sam radio nije bilo instituciono, sve je bilo na nivou građanskog pokreta. Ponosim se jako tim periodom, taj fanzin bio je poslednji fanzin u Zrenjaninu, bio je bukvalno štampano glasilo angažovane javnosti, to mu je bio i jedan od naslova. Format „Muholovke“, radio emisije, koja je pun naziv imala –“Kineski Skok Kurs All Stars“, evo nama i Kineza u međuvremenu, imala je za cilj da upravo to učini, taj neki skok kurs, da kad svi mi „skočimo“, da se bar malo stvari pomere. Kao i „Žuta cigla“ teme koje su obrađivane nisu bile tu da bi se grurao prst u oko već da se one pod tepih gurnute stvari malo vrate na površinu“.
Da li si uspeo da nešto promeniš svojim delovanjem?
„Nažalaost ne. Ali da li sam zahvalan na iskustvu, jesam. Znam da je „Muholovka“, na primer, bila jako slušana. Jako sam cenio pokojnog Đorđa Vojnovića, on je bio urednik radio „Kojota“, vrlo važan novinar, koji je jako podržao to što smo tada radili. Ne kajem se ni zbog čega toga, radostan sam što se to izdešavalao, jedino me ne raduje činjenica što ništa nismo promenili. Danas je teže ostvariti takve poduhvate jer se sve promenilo, međutim, evo i ova izložba u muzeju je na neki način pionirska, zato što u dugoj tradiciji muzeja ovo je prva samostalna izložba strip autora, a ja nisam prvi strip autor. To je sve posledica određenih okolnosti, koje kada se lepo pokupe, i koje su smislene i koje su čestite, onda se dešavaju iskoraci. One zahtevaju uvek neku žrtvu, i uvek imaš osećaj da daješ više, ali to i jeste tako, ne očekuješ iskorak od ljudi koji misle vise na sebe“.
Svoj rad plasirao si na svetsko tržište i sada imaš već pozamašno iskustvo sa nekim eminentnim imenima iz sveta umetnosti. Kako je došlo do toga da kreneš tim putem? Da li su u pitanju srećne okolnosti ili?
„Sreća u stripu postoji, neki ljudi su istinski srećni jer prosto dolaze do stvari, govorim globalno, bliže su „vatri“, žive u Americi ili žive u Francuskoj, pa samim tim je i komunikacija brža i onda imaju taj momenat sreće da nabasaju na informaciju. U ovom slučaju to nije bilo, zato što ja nisam nabasao na taj posao slučajno, to mi nije prvi posao, nije prvi naslov, moji naslovi su poprilično prevođeni i ljudi ih žele širom Evrope, pa je to otišlo i preko okeana. Prvo sam dobio ponudu, to jeste došlo onako niodkuda, od „Blizarda“, to je jedna od tri vodeće svetske gejming kompanije, radili smo na igri „Diablo“ i to je moj prvi posao za američko tržište, koji je prošle godine urađen.
Onda se ispostavilo da stripovi koje sam radio kruže, društvene mreže su tu, ljudi te vide, onda ih zapratiš, oni zaprate tebe i to je ta komunikacija, i onda se desi da to sve neko primeti, ti za to saznaš tek kada je sve gotovo i onda to izgleda kao puka sreća, a zapravo je prvo posledica prisustva kvaliteta i činjenice da ti, ako imaš taj momenat sreće pa ti nešto „padne u krilo“, to je samo prvi korak, koji je ustvari najmanje bitan, jer ti treba to i da zaslužiš, to treba i da traje, mora da se desi stvarno. Dakle , jako puno okolnosti treba da se uklopi da bi se sve ovo desilo na kraju, od onog inicijalnog, da ti stvarno raspolažeš potencijalom koji rezonuje sa nečijom pažnjom, da taj neko, čiju si pažnju privukao, nije tek neko nego, govorim o industriji stripa, su to ljudi na njenom vrhu globalno govoreći. Čovek koji je na čelu „DC comics“-a, Džim Li, je čovek iza koga stoji „Warner Bros i Discovery“ i on je sam umetnik dugi niz decenija. To su najuticajniji ljudi koji raspolažu ogromnim kapitalom i uticajni, za strip, najuticaniji na svetu. Ti ljudi vide sve i stvarno biraju pažljivo sa kim će da rade.
Ti onda moraš da odbraniš to poverenje koje ti je dato, da stigneš da ispuniš rokove, da isporučuješ kvalitet. Neko bi mogao to da sumira i kaže da je to sreća, međutim, malo je komleksnije. Iza svega toga ipak stoji doslednost, rad, inicijativa, to je pokušaj da budeš pionirom, a to znači da prihvataš ogromnu odgovornost koju pre tebe niko nije prihvatio“.
Svuda pođi, kući dođi, da li je ova izreka svojstvena i tebi? Ti puno putuješ, šta je ono što te vraća u Zrenjanin?
„Ne vraća me ništa nazad kao što me ništa i ne tera odavde. Jednostavno smatram da mene kao autora poznaju u nekim zemljama gde strip slovi kao važna grana industrije ili kulturna grana, međutim, nikada ja ne mogu biti tamo, nešto što mogu biti u Srbiji , jer ja pri tom ne težim nikakvoj slavi, ne težim nikakvom uticaju, ono što znam da mogu to je da ličnim primerom, ljudima koji me razumeju na mom jeziku, koji razumeju kontekst kada govorim, o stvarima o kojima govorim, i sam ambijent iz koga sam ja ponikao i iz koga sam krenuo, možda stimuliše ljude oko mene koji u sličnom „setapu“, žive da probaju da, ne da misle da mogu i oni, nego da znaju da je moguće i da znaju da mogu još i bolje. Jer ovo što ja radim niko pre mene nije radio, to ne znači da nisu imali potencijal, nego samo nisu zakoračili u taj jedan prazan prostor.
Uvek što si dalje od zone komfora time bolje upoznaješ sebe i zapravo jedino tada rasteš stvarno. Kao što recimo mene sada boravak u Zrenjaninu možda uskraćuje za neke druge mogućnosti, ali istovremeno me čini bogatim iznutra što se nalazim među svojim ljudima i isporučujem svom zavičaju nešto što mislim da on treba da ima. Ja ove izložbe mogu da priređujem i bilo gde drugde, imam izložbe i van Srbije, ali ovde imaju tu pravu težinu“. – zaključuje Stevan sa osmehom , zadovoljsta, čini mi se.
Koliko jednostavnosti i ljudske skromnosti isijava iz ovog „našeg čoveka“, lako se nametne ideja o, skoro pa mističnoj, povezanosti crtača i njegovih strip junaka. Iza naizgled običnih, kriju se nadljudi sa ogromnom snagom da svet menjaju, uvek na bolje, jer sve je moguće, to pokazuje svojim primerom i ovaj Zrenjaninac, Stevan Subić, glavom i bradom. Jer ipak, Tarzan, Konan i Betmen su njegova ekipa.
Autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
