Da pomogne, njegova je misija, često mudrost nađe u krilaticama, znanje sakupljano po svetu doneo je u Zrenjanin sa namerom da ga prenosi, jer ljubav prema masaži to iziskuje.
Svoju karijeru započeo je logičnim sledom generacijskog nasleđivanja posla, nekada veoma uobičajenom među svim strukturama u društvu, obišao je svet zahvaljujući upravo tome. Jedna od krilatica mu je „idi pa se vrati“, ovaj Zrenjaninac za mnoge je upravo mađioničar, iako svojim klijentima često ume da kaže da to upravo nije, njegove ruke bukvalno leče – Marko Ćurčić.
Danas masažu više ne smatramo luksuzom, kada je došlo do toga?
“Stvarno smatram da je masaža, možda zvuči kao kliše, ali jedna od najbitnijih sporednih
stvari na svetu, a nekada i glavna stvar kada je u pitanju zdravlje.“
Masaža te je vodila na razna putovanja, od ličnih preko svetski poznatih, masirao si reprezentativce, ljude na kruzerima i privatnim jahtama, šta je bio prvobitni motiv?
„Šta me je nagnalo na put masaže? Hajde da se vratimo u moje korene. Otac mi je bio terapeut. Pošto sam dete iz Melenaca, odrastao sam vrlo blizu banje Rusanda, često sam obitavao u tamo, i video koliko masaža i fizikalna terapija možu da pomognu ljudima. Tu su bili moji počeci. Moglo bi se reći da mi je usađena od detinjstva, ljubav prema čoveku i potreba da pomognem , a masaža se tu jako lepo uklopila. Kada sam odlučio da postanem fizioterapeut započeo sam proces školovanja u Beogradu na Višoj medicinskoj školi, posle toga sam se zaposlio u banji Rusanda, međutim, državni posao nije predstavljao neki izazov za mene. Tu sam, već na početku, razvijao svoju privatnu klijent bazu.
Posle desetak godina hteo sam da vidim od čega sam zaista sačinjen, hteo sam nešto više, bio sam spreman da istražim ima li u meni preduzetničkih veština.
Znaš kako se kaže: “Ako hoćeš da naučiš da plivaš – skoči u vodu”. Tako sam skoro pa bukvalno skočio u vodu. Tačnije prijavio sam se za posao na prekookeanskom brodu i tamo sam jako brzo napredovao. Video sam da stvarno imam nešto u sebi, što su i drugi prepoznali. Kruzer mi je dao neki voljni momenat da počnem da se bavim preduzetništvom i otvorim svoj centar i da Zrenjanincima prenesem tu svoju ljubav prema masaži.
Odavno se već vodim motom da masaža nije luksuz već potreba. Ona je jedan od prvobitnih oblika lečenja. Čak je i otac medicine, Hipokrat, koristio trljanje u cilju lečenja mnogih bolesti. Recimo da su to neki koreni zapadne medicine. Već na egipatskim hijeroglifima imamo slike gde ljudi masiraju stopala, tako da je masaža od početka civilizacije i prvih pisanih tragova o oblicima lečenja tu sa nama, a do danas je dosta evoluirala i napredovala. U današnje vreme kada živimo vrlo brzim tempom života, okruženi mnogim stresorima: uvek smo dostupni, telefon je uvek uz nas, konstantno smo bombardovani informacijama sa raznih strana – sve to nas povremeno dovodi do toga da naše telo zablokira. Ono što svakome treba je opuštanje i vreme za sebe i svoje misli, a masažom, tj. laganim dodirom i smirujućom energijom se upravo to i postiže.”
Svoje znanje stalno usavršavaš, šta te motiviše najviše?
„Ja jako volim krilatice i često ih koristim u životu zato što smatram da je mnogo pametnih ljudi živelo pre mene i svoja iskustva su pretočili u te pametne izreke, jedna od njih je i – „više znanja, više veština, više mogućnosti da pomogneš nekom“. To me motiviše, kao i želja za napretkom, ne znam kako to drugačije da definišem. Želim da pomognem što većem broju ljudi. Nekada će moja pomoć biti samo savetodavna, često kod mene dolaze klijenti misleći da sam svemoguć u rešavanju raznoraznih problema, dosta sam uspešan, ali nisam mađioničar. Nekada je moja najbolja pomoć kada ih uputim na pravo mesto, i često mi se to dešavalo, ljudi me posle zovu i zahvaljuju se. Uvek se trudim da napredujem i naučim što više da bih mogao da pomognem što većem broju ljudi, volim to da radim i to je nešto u čemu sam se pronašao i što me ispunjava.“
Da li je Marko iz tvojih dečjih dana ovako zamišljao život?
“Mali Marko je hteo da bude fudbaler“ – smeje se i dodaje – „kao i sva ostala deca iz komšiluka. Ali u periodu kada sam sazrevao bile su dve stvari: ili ćeš biti ortoped ili ćeš biti fizioterapeut, a u principu ja sam terapeut koji najviše voli da se bavi ortopedskim problemima. Tako da mislim da sam tu našao neki kompromis. Jako sam puno radio različitih stvari u životu, a sve su vezane za moju profesiju. Radio sam sa različitim ljudima na različitim mestima – od elitnih sportista do ultra luksuznih wellness centara, masovnog turizma na kruzerima, puno sam radio i sa bolesnim ljudima. Stekao sam razna iskustva, a da li sam zaista zamišljao tako svoj život? – ne baš, ali uvek sam želeo da iskusim što više. Tako da u tom smislu, ono što sam kao mali želeo, to sam i dobio.“
Mogao si da živiš bilo gde, zašto si ostao?
“Koliko god da volim da putujem i upoznajem različite ljude i različite kulture, kao i različite tehnike pomaganja ljudima, uvek volim i da se vratim kući. U jednom trenutku dobio sam vrlo primamljivu ponudu za rad u inostranstvu, ali nekako je taj monetarni momenat presudio i nisam je prihvatio. Pošto sam video sveta, shvatio sam da nije nigde trava zelenija, i kod nas može da bude veoma zelena. Naravno, ne radeći za drugoga. Ima jedna lepa krilatica, da se opet vratimo na krilatice, koja kaže: “ako nemaš svoje ciljeve neko će te zaposliti da radiš za njegove“. Ja sam rešio da kreiram svoje poslovne ciljeve. Sve što sam naučio o razvoju biznisa, sve može da se radi i u našoj zemlji, čak i mnogo lakše nego negde “preko”, zato što je tamo i mnogo veća konkurencija. Smatram da u Srbiji sve može da se postigne vrednim radom i dobrom uslugom. Na primer, mi vapimo za dobrim majstorima. Nedavno sam bio u procesu izgradnje kuće, neverovatno je koliko imamo malo dobrih majstora i oni su , bukvalno plaćeni više, nego, recimo u Nemačkoj. Ja, na primer, radim oko šezdeset sati nedeljno i svi se pitaju da li može da se živi od ovog posla. U šali često kažem – za budalu se uvek nađe posla. Da li je ovo lak posao – nije, ali ako je pitanje da li može da se živi od sopstvenog rada, odgovor je potvrdan.“
Hajde još samo da se malo dotaknemo tvoje priče sa reprezentativcima, kakvo je bilo
to iskustvo i da li je ono imalo neki bitniji značaj za tvoju karijeru?
“Kada sam bio terapeut rvačke reprezentacije Srbije, to je bio jedan vrlo zanimljiv period mog života. Jako puno se putovalo, jednom sam u šali rekao drugu: “Kupio sam nov stan”, on se zbunio, “kupio sam kofer” nastavio sam, “znaš kakav kofer“ – kroz smeh se priseća Marko. „Tada sam nekako živeo u koferu, samo dođem kući, prepakujem kofer i idem dalje. U toj priči živiš sa timom, jedeš sa timom, treniraš sa timom, plačeš sa timom, smeješ se sa timom, deliš bukvalno sve i živiš vrlo timski. To je jedan spartanski život. Stalno si na putu, treniraš, menjaš gradove. U to vreme bio sam i sam u jako dobroj formi, jer da bi ih pratio morao sam i sam dosta da treniram. Puno lepih uspeha smo imali za to vreme, jedan od najznačajnijih je što je Davor Štefanek postao olimpijski prvak i to je stvarno bio trenutak za pamćenje, evo i sada dok pričam o tome naježim se. Biće to lepa priča za unučad jednog dana. A da li je to značajnije doprinelo mojoj karijeri, svakako da jeste, to su nova iskustva koja stičeš. Međutim, iz ove perspektive, sada kada sam porodični čovek i vodim mali biznis, ne bih se u to upustio ponovo, pošto iziskuje puno odricanja i odsutnost. Bukvalno živiš život sportiste, ali nažalost ne zarađuješ taj novac koji oni zarađuju. Puno odricanja, spram male nagrade. Mada, to je definitivno jedan od lepših perioda mog života koji je bio odlično pozicioniran, kada sam bio na nekim životnim prekretnicama.“
Lagano i sigurno, poput masaže kojom se bavi, završava priču Marko i odlazi da još nekom
opusti mišiće, popravi neki deo dela koji je zaribao, i pre svega pomogne, koja god da je
problematika u pitanju iz njegovog domena, jer svojim znanjem i umećem da isto primeni,
uvek nađe pravo rešenje.
autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
