Ni crkva nije uspela da ujedini ljude kao kafana.Zato je proglasiti za nacionalno blago, zaštititi brend zvani „srpska kafana“.Možete biti panker, roker, hipster, crne, bele ili žute boje, malo deblji ili mršavi, visokog obrazovanja ili nikakvog, veseli ili tužni.Kada kročite u prostor koji miriše na bezbroj razapetih i prosutih duša, crnih i belih, napaćenih i ukrašenih, iz hiljadu komada sastavljanih,koje zajedno plešu u ritmu uspomena , u momentu ste razoružani. Ostavili ste svoje oklope straži zvanoj ponos, nek bude njoj malo na teretu.
Rođenje deteta slavi se u kafani, kada neko napusti ovaj svet, opet se ljudi okupe u tom prostoru da poslednji put zajedno nazdrave duši. I sav život između , odlazimo njoj kad nam se veseli, a i kada nam se plače. Tolike su joj pesme opevane , a ona opet nikoga nije izdala. Zamislite kolike tajne čuva i sa kakvim sve demonima mora da živi. U njoj se olakšavamo, duša izgubi koji crni gram po napuštanju iste i nikada ne mora da joj kaže da ćuti i nikome ne govori.Ona to zna, zato smo je stvorili. Sveti hram koji prima sve i od tih slatko slanih mirisa postaje samo zrelija i lepša. Što je starija , to je mudrija. Iako nema, znamo da nam je dala oproštaj. U kafani se prijateljstva rađaju , a neka i okončavaju, burne ljubavi svoje bitke biju, dok se poslovni dogovori najbrže i sa lakoćom završavaju.
Ponosna sam na činjenicu da sam imala priliku da posetim , prema nekim navodima, najstariju kafanu u Srbiji, odnosno u Beogradu, „ Znak pitanja“ koja se nalazi preko puta Saborne crkve. To je jedna od retkih građevina koja je pored neophodnih rekonstrukcija sačuvala gotovo identičan enterijer i klasičan arhitektonski stil gradske kuće sa početka prošlog veka. Kroz vreme, menjala je nazive, jer isprva je za crkvenu vlast bilo uvredljivo da se zove „Kod Saborne crkve“. Sreća pa su danas u slozi ova dva sveta objekta. Valjda su shvatili da ko ne nađe utehu u jednom, pronaći će u drugom. Staru lepoticu sam posetila preko dana kada je bila polu prazna, ali potpuno sam mogla da zamislim kako za stolovima sede srpski velikani Đura Jakšić, Branislav Nušić i Laza Kostić i čitaju svoja tek svežim perom napisana dela, a ostali beogradski boemi raspravljaju o politici i društvenim kretanjima, dok muzika u pozadini svira i prihvata nove pridošlice:Beskućnike,prostitutke,studente,putnike namernike,ljubomorne žene koje traže svoje muževe i ostale kojima je kafana bila „usputna stanica“ do mesta zvani dom.
Iako važimo za kreativan narod, ne mogu da verujem da kafanama dajemo tako nerealno ne kreativne nazive.Prvo, što su one danas poprimile potpuno drugačiji oblik i namenu, ostalo je malo autentičnih srpskih kafana(poput one iz moje mašte par redova iznad). „Ona moja“, “Ona tvoja“, “Šta je,tu je“, “Zaplet“ i da ne idem dalje.Svako kumstvo se plaća, pa i vi gazde odrešite kesu pa će kum da da bolje ime. Danas se sve radi u službi marketinga. Što banalnije, to bolje. Važno da se priča. Evo ja se dobrovoljno javljam da za čašu lepog muskata dam naziv nekoj kafani.
Boravila sam i na drugim kontinentima, i svakako ispratila noćni život, ali mesto slično „srpskoj kafani“ ne postoji. Ni kao bleda kopija. S toga je potpuno razumljivo oduševljenje stranaca kada dođu kod nas i posete bilo koju. Sigurno ste imali tu sreću da takve prijatelje ubeđujete da je vreme da krenete kući iako ste ostali poslednji u kafani. Nemojmo se zavaravati, nije samo prostor ono što daje šmek ovom hramu.
Ljudi. Ljudi sa dušom koja je odavno prebacila geografske granice a one emotivne su popucale pred istinom sa kojom se svakodnevno suočavaju. Ljudi koji te grle toplim pogledom odakle god da si došao , uveravaju te da si dobrodošao i da ih nikad više nećeš zaista napustiti.I zaista, ako si je jednom posetio,iz kafane nikada nisi otišao, ma gde se kretao.
