Parno kupatilo

Podeli:

Nekoliko vekova nakon što je Mehmed-paša Sokolović podigao prvo javno parno kupatilo u ondašnjem Bečkereku, Franja Plank obnavlja ideju kupatila otvorenog za publiku na svom posedu. Avgusta 1836.godine on izveštava grad da je izgradio „kupatilo sa više kada“ i da mu je potreban kredit zarad podizanja zgrade Kasine.Naredni podatak o postojanju ovakvog objekta imamo iz 1851.godine kada se navodi da u gradu postoji „rusko parno kupatilo“, ali bez drugih bližih podataka o njegovom izgledu i funkciji.

Godine 1860, osnovano je društvo koje podiže novo parno kupatilo ruskog tipa sa tuševima, bazenima i kadama, na približnom mestu prethodnog  u okviru Plankove bašte. Ono je bilo veće u odnosu na ranije, kako bi zadovoljilo tadašnje potrebe grada. Do sredine oktobra iste godine gradnja je bila završena i deoničarsko društvo je raspisalo licitaciju za njegov najam, što će ostati praksa tokom većeg dela njegovog postojanja. Najčešće se dešavalo da kupatilo bude dato u zakup na jednu ili tri godine.

Od 1868. i tokom sedamdesetih godina XIX veka predsednik Skupštine akcionara bio je doktor Leopold Binder, dok je veći deo akcionara bio jevrejske nacionalnosti. Godine 1869. konstatovano je da su građevini neophodne popravke, ali se na njegovu restauraciju i rekonstrukciju čekalo do 1871.godine. Te godine, uz konstataciju da kupatilo blagotvorno utiče na zdravlje Bečkerečana i da su se zahtevi korisnika vremenom uvećali, počinje rekonstrukcija. Određena unapređenja izvođena su i tokom 1872.godine kada je urađen novi bazen. Nakon njegovog otvaranja, parno kupatilo je sredom i petkom popodne bilo rezervisano samo za dame.

Godine 1887. parno kupatilo prelazi u privatno vlasništvo, a nakon Prvog svetskog rata u ruke Gradske uprave. Nova adaptacija kupatila rađena je 1925.godine, kada dobija svoj konačan i delimično osavremenjen izgled, ali sa dozom zaostalog istoricizma. Građevina se nalazila iza severnog krila gradske Kasine i bila je orijentisana svojom dužom stranom paralelno sa Begejom. Imala je razuđenu osnovu u formi slova T i ulaz od keja. U unutrašnjem dvorištu se nalazio dimnjak povezan na kazan, koji je zagrevao vodu za kade, bazene i tuševe. Tokom tridesetih godina kupatilo je i dalje izdavano u zakup, pa je tako na primer zakupac 1936.godine bio Svetozar Ćurčin.

Nakon Drugog svetskog rata upotreba javnog parnog kupatila polako gubi na značaju. Bazeni su srušeni 1959.godine, a o njemu se od 1962.godine brine preduzeće „Gradska čistoća“. Godine 1966. kupatilo raspolaže sa svega 19 kada i 20 tuševa. Posetioci su u to vreme mogli iznajmiti sapun, peškir i fen, ali je većina ljudi ipak sušila kosu nad starom pećkom. Tokom šezdesetih godina XX veka, pa sve do njegovog kraja, u okviru parnog kupatila radio je i frizerski salon. Kupatilo je januara 1973.godine zahvatio požar u kome je stradao Dom mladosti (Kasina), da bi neposredno nakon ovog događaja bilo i razgrađeno.

 

Autor teksta: Dejan Vorgić

iz knjige „Bilo nekad“

RTV Santos

Autor: Redakcija radio televizije Santos

POVEZANE vesti

Dobrodošli na RTV Santos Instalirajte našu aplikaciju

Instaliraj
×

Pretraga