Marko Stojanović srpski je dramski umetnik, kulturni, humanitarni i sportski radnik. Diplomirao je na katedri za glumu beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti. Specijalističko školovanje je završio u Međunarodnoj školi pantomime Marsela Marsoa u Parizu 1994. godine. Osnivač je i predsednik Svetske organizacije pantomimičara i Кraljevskog karling kluba Nacionalnog saveza za karling Srbije i samog karling sporta u Srbiji. Inicijator je obeležavanja Svetskog dana pantomime 22. marta, na dan rođenja njegovog profesora pantomime Marsela Marsoa.
Da li su pantomimičari glumci ili su glumci pantomimičari ili…?
Večito pitanje i kako god odgovorili oni drugi će se naljutiti. Glumac ne mora da bude pantomimičar, ali zato pantomimičar mora da bude glumac. Lično bih svaki neverbalni scenski izraz podveo pod pojam pantomime, ali to više nije moguće jer imamo i neverbalni teatar, da ne kažem pozorište, i fizički teatar i plesni teatar i balet i savremeni balet i moderan balet i šou dens i… Svi smo mi pripovedači. Od svega mi napravimo priču. I kad nas pitaju: „Kako si?“ ili „Kakav ti je bio radni dan?“ ili „Kako ti je dete u školi?“ (…) mi pričamo priču. Uvek nešto dodamo, nešto oduzmemo, prećutimo, preuveličamo, malo oponašamo, malo odigramo… i eto priče. Na isti način je naš čukun, čukun, čukun, čukun (…) deda u praistoriji morao da objasni porodici zašto nije doneo kući, u pećinu, butkicu od dinosaurusa za večeru. Kako nam tada nije bio razvijen larinks, kao sada, ni glasne žice, govorni aparat uopšte i naši preci nisu mogli da proizvode artikulisane glasove, morali su nekako da komuniciraju, to su činili telesno, pokretima i grimasama – neverbalno. Tako dolazimo do zaključka da je prvi pripovedač bio – pantomimičar. A da je prva umetnost ili čak praumetnost – pantomima.
Kako ste Vi zavoleli pantomimu? Ko su Vam bili uzori?
Joooj ne znam. Kao mali sam rastao u Libiji sve do trećeg razreda osnovne škole. I već od 1976. godine smo imali VHS video rikorder i 20-ak kaseta sa 25-26 filmova koje sam znao napamet – sve – dijaloge, pokrete, scene, likove… Bili su tu i „Sedam veličanstvenih“, „Dvanaest žigosanih“, „Kelijevi heroji“, ali i komedije sa puno pokreta „Leteće mašine“ i „Zabava“ sa Piterom Selersom kao indijskim glumcem koji se probija u Holivudu, ali i sa fantastično odigranom epizodom konobara koji se polako napija kako film odmiče. Igrao ga je Stiv Franken i njegov pokret je bio potpuno fantastičan. I „Zapadni svet“ sa Jul Brinerom i robotima kaubojima. Kasnije sam između Čaplina i Bastera Kitona uvek birao Kitona. Kad sam se vratio u Beograd išao sam u bioskop nekoliko puta nedeljno, čak i nekoliko puta dnevno. Odrastao sam u centru Beograda, tako da su mi svi bioskopi bili na minut do 4 minuta od kuće. Otkrio sam Brus Lija i njegove filmove prepričavao sa sve zvučnim efektima i pokretima, a onda je došao serijal „Ratovi zvezda“. A gledao sam u čuvenom „Mapet šou“ duo Šilds i Jarnel koji su izmislili robote koje su posle koristili igrači brejk densa. I u školi sam postao najbolji robot – brejker po sopstvenom skromnom mišljenju. Kada sam upisao Fakultet dramskih umetnosti našao sam se pred strašnom dilemom – pantomima ili minjoni
Scenski pokret mi je tada predavao profesor Dragoslav Maks Janković koji me je, iz meni nepoznatog razloga, zadržavao posle časova da bi me učio pantomimu. Bio sam znatiželjan, ali stvarno nisam razumeo zašto me zadržava tih 5-10 minuta između dva časa, u vreme kada sam želeo da jedem roze minjone u studentskoj menzi! Takvih roze minjona danas nema nigde da se kupe. Pantomima ili minjoni, pitanje je bilo tad. Roditelji su me lepo vaspitali, bio sam pristojan, poštovao svog profesora i ostajao da učim pantomimu. Minjone sam jeo na narednoj pauzi… Profesor je tog leta, na žalost umro, ali „posejao je seme“ i hvala mu, kao i profesoru Feridu Karajici koji je nastavio da me uči nekim drugim stvarima i podržao moj iznenadni odlazak u Pariz nakon što sam diplomirao glumu.
Kako se postaje pantomimičar?
Mora da se uči škola, da se studira, da se trenira. Na retkim univerzitetima u svetu postoje posebne katedre za pantomimu ili pozorište pokreta. Pantomimičari su sportisti među glumcima, 5-6 sati treninga dnevno. Usavršavanje pokreta. Naučnici kažu da bi se jedan pokret usavršio odnosno da bi mišićima to postala mehanička radnja, pokret mora da se ponovi milion puta. Ali tehnika nije dovoljna i ne sme da postane sama sebi cilj. Tehnika nam služi samo da ispričamo priču na uzbudljiv i zanimljiv način. Nikada nisam radio pantomimske predstave ili TV skečeve na silu, već samo kada mi reči nisu bile potrebne da bih ispričao priču i smatram da je to najzdraviji pristup. A kako je neverbalna komunikacija prvi jezik kojim smo se sporazumevali, osnovni rečnik nam se prenosi genetski tako da ga i mala deca razumeju. I predstave bez reči bolje razumeju deca nego odrasli. Preporučujem vam da pogledate i video zapise Pantomimom protiv korone (izabran je na konkursu Organizacije Ujedinjenih nacija za kreativni sadržaj u borbi protiv Kovid-19) kao i Pantomima od 7 sekundi.
Šta bi mlađi naraštaji trebalo da znaju o pozivu pantomimičara?
Mora mnogo da se radi, vežba, stvara. Nema brzih para i bogaćenja preko noći. Ali nema ni jezičkih barijera i možete da igrate bilo gde u realnom i virtuelnom svetu i svi će vas razumeti. Pantomima je umetnost budućnosti u svim metaverzumima ili multiverzumima ili…. Zato pozivam sve zainteresovane da se prijave na prvu Svetsku (letnju) akademiju za pantomimu i teatar pokreta koja će se održati u Domu kulture Studentski grad u Beogradu od 1. do 9. jula sa vrhunskim predavačima iz Brazila, Izraela i Srbije. Sve dodatne informacije potražite na zvaničnom web sajtu.
