PREMIJERA: LUTKARSKA SCENA NP “TOŠA JOVANOVIĆ”
Intervju: rediteljka Vjera Vidov
KAKO DECU NAUČITI EMPATIJI AKO SMO JE MI STARIJI ZABORAVILI?
Dve godine nakon adaptacije izuzetno uspešne predstave za decu “Dečak i mesec” na sceni NP „Toša Jovanović“, rediteljka Vjera Vidov vratila se u Zrenjanin – ovaj put sa jednim od najpoznatijih književnih dela za decu u Hrvatskoj. Živopisna priča Ivane Brlić Mažuranić o mladom šegrtu Hlapiću biće nešto novo za ovdašnju najmlađu publiku. I kao da stiže u pravom trenutku – onda kada se društvo bori sa nedostatkom empatije i međusobnom otuđenošću. Predstava “Čudnovate zgode šegrta Hlapića” ponudiće deci one vrednosti koje stariji kroz život nekad spontano izgube ili svesno potisnu.
- Ovde sam drugi put i jednako se osećam – kao kod svoje kuće. Još pre dve godine sam uspostavila izuzetan odnos sa celom ekipom glumaca, tehnikom, saradnicima, upravom. Moj princip rada je i ovaj put isti – imam u glavi priču koju želim da ispričam kroz delo, ali isto tako ostavljam ogroman prostor svim saradnicima, glumcima, scenografima, lutkarima, da rade svoj posao, da puste maštu i predlože svoje ideje. Svako od njih zna i svestan je šta na kraju treba da dobijemo, ali prostor da postignemo maksimum je za svakog od nas veliki. Jer ono što nešto znači za mene ne podrazumeva se i za drugog – volim da čujem i drugi ugao. Tek nakon toga sve to zajedno sažmem, direktno na sceni. Sebe doživljavam samo kao dirigenta koji okupi dobru ekipu i sve to dobro ukomponuje. U Zrenjaninu je takva situacija bila od prvog dana – radna, timska, topla, prijateljska i izuzetno profesionalna.
Zašto ste se odlučili za ovo delo?
- Šegrt Hlapić je u Hrvatskoj jedna vrsta “biblije za decu”. To je lektira u školama i nema onog ko ne zna tu priču. O Hlapiću imamo film, animirani film, slikovnice, njegov lik se nalazi i na nekim proizvodima. Možda mi Hlapić zato na tom podneblju nije bio toliko izazovan, jer je mnogo puta plasiran na različite načine. Raditi tu priču u Hrvatskoj bi baš zbog toga za mene bio dvosekli mač – kako ga postaviti na scenu tamo gde svi već imaju određenu sliku o tom liku i priči. To je rediteljski izazov i strah – da li ćemo napraviti nešto već viđeno, uhvatiti tu nit koju je potrebno preneti na publiku. Priznajem da bih imala veliku tremu da tamo ispričam priču o Hlapiću. Ovde se dogodilo nešto drugo i sad moram reći da me je stid što tu sjajnu priču Ivane Brlić Mažuranić ranije nisam dublje protumačila. U zrenjaninskom pozorištu mi se desilo to da sam počela da radim Hlapića bez ikakvih predrasuda, čitala sam ga onakvog kakvog ga je Mažuranićka pisala i sledila sam njenu ideju. Pored toga što sam i samoj sebi dala šansu da krenem od početka i dela u njegovom izvornom obliku, isto tako su pristupili i glumci i cela ekipa – od početka je to rad sa nečim novim i nepoznatim. Počeli smo zajedno učiti od Hlapića, istraživati ga, uviđati veličinu njegovog lika. Neizmerno sam zahvalna što mi se kroz ovu priliku u zrenjaninskom Pozorištu pružila šansa da tako važnu priču vidim u pravom svetlu. I zato ga radim sa toliko ljubavi, kao i glumci koji igraju “na prvu”. Sami su odmah sve usvojili, prepoznali su kakve likove treba da igraju.
Kada ste sagledali delo iz svog ugla, šta Vam je kao rediteljki bila želja da predstavom postignete, koju poentu i poruku?
- Zanimalo me je kako iz ove priče izvući ono što se danas pomalo izgubilo. Mažuranićka je to napisala kroz prizmu deteta, a radi se o empatiji koju smo mi, nažalost, spontano, negde usput, izgubili. Deca su danas više okrenuta instant sadržajima, idu na tri sporta, preopterećeni su obavezama, okupirani digitalnim sadržajima. A kod Hlapića je toliko prisutna ta njegova ljubav prema ljudima, ne zato što je on drugačije odrastao ili drugačije vaspitan. Naprotiv, on je šegrt, nema roditelje, živi kod majstora koji je ljut na njega iz svojih razloga i neprestano ga grdi. Dakle, imali smo sve argumente da Hlapić bude jedno problematično dete. Međutim, on sve nevolje koje se njemu i ostalima oko njega dešavaju shvata drugačije.
U tako opisanom životu koji šegrtu Hlapiću nije nudio bolju perspektivu, desila se i jedna nevolja, zaplet koji je zapravo i početak pouke ove priče.
- Zaplet počinje tako što je majstor za koga Hlapić radi napravio loše čizmice i kupac nije želeo da ih uzme takve. Majstor se zato jako ljuti na svog šegrta koji, suprotno, nije ljut na svog majstora, već želi da mu pomogne da se greška ispravi i zato odlazi od kuće sa namerom da razgazi te čizmice. Na tom svom putu on susreće razne ljude – i dobre i loše, dešavaju mu se različite situacije i izazovi. U svakoj situaciji on se postavlja tako da pomogne, da učini dobro delo. On ima viziju koja mu nije nametnuta, da pomaže ljudima. Hlapić je toliko suprotan od onoga što smo mi u stvarnom svetu, kada prolazimo pored ljudi ne primećujući ni njihove nevolje ni potrebe. Šegrt Hlapić ih uočava i postavlja se kao ozbiljan dečak koji želi pomoći ljudima kojima je u tom trenutku pomoć potrebna. I to je ta dečija empatija na koju mi iznova decu trebamo da podsećamo. Ovo je priča o odrastanju jednog dečaka koji je na tom svom putu sazreo. Iako ga taj put nije mazio, on je svoju misiju ispunio i vratio se onakav kakav je bio – pun ljubavi, skroman i otvoren prema svima, nastavljajući da bude šegrt. Otkriću i to da ćemo napraviti jedan mali triler, jednu vrstu neizvesnosti jer se na tom putu Hlapiću svašta dešava. Znam da će deci taj deo biti posebno zanimljiv jer će i sami prepoznati neke svoje strahove i suočavanja.
Kakav nas koncept očekuje na sceni?
- Zadržala sam onaj svoj koncept da se svi vide na sceni, čak i gluci koji animiraju lutke. Pet likova će animirati lutke, ostali igraju “živo”. Lutke su stone, ali su veoma upečatljive, autentične. Ne volim ništa da skrivam od publike, želim da deca vide kako to glumci rade i da istovremeno prate priču. Scenografija je jednostavna, ali ostavlja toliko prostora za priču… Puno stvari radimo prvi put i to nam je zanimljivo. Imamo jedan koncept rada – sve ono što nas koči prihvatamo tako što to pretvaramo u korisni deo predstave. Ono protiv čega se ne možeš izboriti – to iskoristi, taj princip.
Svaka predstava za decu je i predstava za roditelje. Na šta ćete Vi konkretno, kao rediteljka, skrenuti pažnju roditeljima?
- Roditelji ili da kažemo generalno, mi – stariji, kao da smo previše osvešćeni. Međutim, za šta zapravo? Nekada imam utisak da smo osvešćeni za neke nebitne, spoljašnje, materijalne stvari koje nam nisu toliko bitne u životu. Ali predstave za decu znaju i te kako da nas osveste, u to sam se toliko puta uverila. Čujem ih kako nakon odgledane predstave kažu: pa kako smo na to zaboravili, mi to više ne radimo, imali smo to kada smo bili mali, toga više nema, te praznične sreće i radosti, recimo. Sve nam je postalo nekako previše moderno, površno, komercijalno. Tu neku spontanost i empatiju smo izgubili negde usput, a kako ćemo je onda deci dati? Kada imamo empatiju mnogo je lakše živeti i gledati stvari oko sebe, manje gledamo negativno, manje osuđujemo druge ljude. A deca… deca će sama shvatiti ono što želimo ovom predstavom da im kažemo. Mi grešimo često kada kažemo: “Deca to neće razumeti”. Razumeće, i te kako. Znate, kada igrate predstavu i vidite da se deca komešaju, da ne prate, nema gore kritike od toga. Sigurna sam da se to neće desiti i da će im ovo zapravo biti veoma zabavna prilika da sa Hlapićem prođu kroz njegovu avanturu.
Predstava “Čudnovate zgode Šegrta Hlapića” biće premijerno izvedena 1. decembra u 18 časova. Lik Šegrta Hlapića tumači Predrag Grujić, a igraju i Nataša Milišić, Kristian Kardoš, Olgica Trbojević Kostić, Danilo Mihnjević, Miroslav Maćoš, Marija Pantin, Ana Čupić, Tatjana Barać i Snežana Popov. Dramturškinja je Nina Pavlović, tekst je prevela Ivana Andrić Penava, autor scenografije je Krešimir Tomac, kreator lutaka Blagovesta Vasileva, a songove radi Zoran Bulatović Bale.
Predstava je urađena zahvaljujući saradnji sa Fondacijom „Spomen-dom bana Josipa Jelačića” iz Petrovaradina i sredstvima dobijenim na konkursu Sekretarijata za kulturu Pokrajne Vojvodine. Fondacija je takođe omogućila prevođenje teksta na srpski jezik.
Intervju priredila: Bojana Latinović
Foto: Uroš Stepanov
