NP „Toša Jovanović“, premijera je održana 19. i 20. septembra 2025, po tekstu Ane Đorđević, režija: Jana Maričić, igrali su: Dragan Đorđević, Sanja Radišić, Miloš Lazić, Jovan Stanković, Anja Katić.
JA, TODOR, predstava Dramske scene NP „Toša Jovanović“, po tekstu Ane Đorđević, u režiji Jane Maričić, ima za temu pesnika, dramskog pisca, esejistu, književnog teoretičara i likovnog kritičara Todora Manojlovića. Uopštenije, interferenciju umetnika i „sveta“, talasa koji dolaze iz istog izvora: sveta umetnosti i sveta društva, koji se naizgled suprotstavljeni pre otkrivaju kao svetovi pesnikove svesti nego kao svetovi za sebe. Jer svet T. M., uobličen kroz svest pesničkog oblika, izvire i vraća se ishodištu svoje razlike – svetu zauvek izgubljene sigurnosti majčinske ljubavi (klupko) koju umetnik pokušava da nadomesti umetničkim ili stvaralačkim „pozivom“, a manifestacije ove potrage samo su još izmene i smetnje u porukama koje putuju između pesnika-pošiljaoca i „sveta“-primaoca.
Magnovenjskim „buđenjem“ u gradu umetnikovog rođenja (Petrograd-Veliki Bečkerek-Zrenjanin), u koji se afirmisani dramski pisac vratio nakon Drugog svetskog rata, inicirana je seansa sa psihoterapeutom čiji se formalni okvir koristi kao dramski prosede u obradi sižea „sumnje i preispitivanje junaka“ oko svođenja računice sopstvene umetničke vrednosti. Pokušavajući retrospektivno da obuhvati ključne momente života – detinjstvo i ambivalentni odnos sa majkom, rani gubitak roditelja i odlazak na školovanje u Peštu pod patronatom rođaka, zatim prva ljubavna i pesnička razočaranja, traženja i iskušenja u profesionalnom opredeljenju (različitosti otkrovenja Temišvara, Minhena, Bazela, Petrovgrada, Firence…), dobrovoljni odlazak na front (Krf), društveni angažman sa Crnjanskim u „Grupi umetnika“, konflikte sa pozorišnim mnjenjem u međuratnom Beogradu i Novom Sadu, i, konačno, promenu ideološke paradigme u poratnom periodu u kome se oseća „zaboravljenim“ jer ga društvo „vraća“ u Zrenjanin, što je početak predstave, a za junaka nikad dovršeno putovanje-potraga – u duši se umetnika-junaka upisuje kružnica nastupajućih dejstava scena-odredišta, osmišljenih prema vrednostima i poetikama, idejama i idealima predratne Evrope.
Na planu izraza, u kotrapunktu sa banalnom svakodnevicom u (polu)sestrinom stanu gde zatečeni Manojlović obitava, rediteljka Jana Maričić inscenira muzičko-plesne stilizacije kabaretskog tipa (scenski pokret: Igor Greksa, kompozitor: Božidar Obradinović, kostimografkinja: Biljana Grgur), karakteristične za tridesete godine 20. veka, kao odraze opštih mesta malograđanskih sredina i neuralgične tačke pesnikovih preokupacija, a pozorišnim krokijima i igrokazima evocira situacije sa ključnim ličnostima njegovog života, koje motivišu stvaralačke porive i otkrivaju egzistencijalnu krizu.
I dvostruka podvojenost scenografije (Milan Nešković), metateatar glumačke garderobe i pozorišne mašine (desni deo scene) ima za funkciju izgradnju „kulise sećanja“, dok „realizam“ aktuelnog pesnikovig života (levi deo scene) omogućava vremensko-prostorni orijentir, ili „sadašnjost“ iz koje se upuštamo u pustolovinu prošlosti i simultanost radnje, kao i u slučaju dva „odvojena“ sveta – sveta umetnika i sveta društva koja se (beskrajno) prožimaju, ali se nikada (potpuno) ne poklapaju.
Ovo umetnikovo sećanje dato kroz stilizovane reminiscencije i vraćanje u autentično njegovu, tj. našu „sadašnjost“, nameće jedan postdramski konceptualni ritam, ali „štimung“ predstave ili osnovno osećanje koje prožima gledaoca ipak je iščekivanje jedne na društvenom pamćenju zasnovane – i zato (ne)verifikovane – dakle, naknadno zaokružene sudbine, koju danas, posle poluvekovnog suda vremena otkrivamo na pozorišno-simbolički način – u ličnoj dilemi umetnika da nije vodio isprazan život, i u „sukobu sa svetom“ u koji je „bačen“ kao dete-čovek, ali koji nastoji da promeni (umetnost, teorija, kritika, angažman), kada u društvo ne može da se uklopi ili kada društvo ne želi da ga primi.
Dragan Đorđević, glumac istančanog izraza i suptilne tehnike, bio je adekvatan izbor za tumačenje lika T. M., onakvog kakvog nam nude autorka A. Đorđević i rediteljka J. Maričić. Smeran da odmerenom i profinjenom igrom sugeriše jedan psihološki (i moralni) sklop i proces, jedan misaoni tok i stav u datom trenutku ili tokom dužeg perioda, ubedljivo nam je predstavio u duši razapetog umetnika, dok pred nama stasavaju i glumac i njegov lik u onom srećnom spoju koji je toliko tražen u pozorišnoj umetnosti.
Sanja Radišić svojim je „ulogama“ u „Todoru“ zavredila zvanje omnipotentnog dramskog kameleona zrenjaninskog ansambla, koji se ređe viđa u našem pozorištu. Od plahovite (neurastenične) Todorove sestre koja strpljivo „čeka“ muškarca nemoćna da sakrije želju da se „preda“, da voli i da bude voljena kada srce zaigra u njegovom prisustvu, do autoritarne majke koju sin (Todor) rano gubi, ali čije na ironičničan način izrečene „istine“ o svetu koji ga čeka (bez nje u njemu), predstavljaju referentni okvir za kasnije pesnikove mentalne reprezentacije, zatim brza transformacija i još brža, virtuozna igra „grube, iz naroda“ medicinske sestre pod šatorom krvavog i smrtonosnog Krfskog fronta nad kojim preleću avioni i granate, u kojoj se stiču sve estetičke i etičke predrasude vremena sa kojima se T. Manojlović suočava, kao i eskursi u kolektivnim scenama gde se „karakteri“ ili „epizode“ zamenjuju „bezličnim“ glumačkim sposobnostima ili silama – da bi se pevanjem, plesom-pokretom, verbalnim podražavanjem, „bez kostima“, vešto i uzdržano, uklopila u složeni lik kaleidoskopskog tipa (rodbina, tutori, ogovarači…)
Miloš Lazić, psihoterapeut/doktor, dobra prilika ili željeni muškarac, mladi i zaljubljeni Manojlović iz studentskih dana i sredovečni i angažovani Crnjanski iz „Grupe umetnika“, a pored Radišić, Stanković i Katić, takođe deo-član ogovarača, amorfnog kolektivnog lika-slagalice. Iako odnedavno glumac Dramske scene u Zrenjaninu („Gospođa ministarka“, „Efekat“), postaje sve dominantniji na pozorišnoj (i filmskoj) sceni i van Zrenjanina, a likove u „Todoru“ nosi sa lokoćom glumca velike umetničke energije, te se stiče utisak da mu je igra u ovom trenutku neophodno „karijerno zagrevanje“ pred veće izazove.
Jovan Stanković i Anja Katić, diplomirani glumci-gosti u predstavi „Ja, Todor“, sa punim su se pravom predstavili zrenjaninskoj publici (raz)rešivši nekoliko likova-zadataka, čime su opravdali poverenje nekadašnje mentorke, rediteljke predstave Jane Maričić (Akademija umetnosti, Beograd):
Stanković – Manojlović-dečak, „glavni“ tutor, pesnik-boem i Manojlovićev „prijatelj“ Endre Adi, ogovarač…;
Katić – dadilja, devojčica, tutorka, kelnerica, gospođica, ogovaračica…
I kao što se konceptom podražavanja nastoji objasniti oponašanje stvarnosti u umetničkim delima, tako se u predstavi o Todoru Manojloviću podražavanje radnje lične umetnikove potrage za sobom kroz preispitivanje sopstvenog dela iščitava kao „društveno preispitivanje“ o liku i delu T. M., čime nam se i hijerarhijski svetovi „neupitnih istorijskih činjenica“ i svetovi „izmaštanih struktura“ otkrivaju kao nekonzistentni konstrukti.
Autor teksta; Ivan Trifunjagić
(foto: Jovan Njegović Drndak)
