Ove godine, kada se nagrada “Đura Jakšić” dodeljuje tridesetsedmi put, na adresu organizatora Narodne biblioteke „Đura Jakkšić” u Srpskoj Crnji stigao je zavidan broj onih pesničkih knjiga koje su konkurisale za najbolju. Uslov je bio, osim kvaliteta, da knjiga bude objavljena prošle godine na srpskom jeziku.
I eto, ove godine stiglo je čak 68 knjiga od brojnih izdavača koji su imali hrabrosti i mudrosti da svoje poverenje daju, u ovim teškim vremenima u kojima živimo, upravo pesnicima. Bilo je zaista teško i zahtevno od toliko dobrih knjiga odabrati onu najbolju.
Organizator poslova oko nagrade “Đura Jakšić” – Narodna biblioteka “Đura Jakšić” iz Srpske Crnje, poverio je posao stručnog recenziranja i odabira laureata Draganu Jovanoviću Danilovu, Srđanu Orsiću i predsednici žirija Mariji Šimoković.
Na sastancima žirija koji su održavani elektronskim putem u tri maha, analizirane su pristigle knjige, izvršeno je žiriranje, potom uži izbor da bi se posle trećeg sastanka održanog 20. maja iskristalisao pobednik, dobitnik ovog visokog priznanja. Najlepše u svemu je da se do laureata došlo jednoglasno.
Dakle ovogodišnji dobrinik nagrade “Đura Jakšić” je Stevan Tontić sa knjigom „Opsada moga Ja“ u izdanju beogradskog Arhipelaga.
Žiri je izrazio žaljenje što ne može da obraduje dobitnika nagrade koji više nije među nama. “Sigurni smo da bi bio vrlo ponosan što je pored Ljubomira Simovića, Vojislava Despotova, Radmile Lazić. Matije Bećkovića, Dragana Jovanovića Danilova, Duška Novakovića i inih on postao dobitnik ovog visokog priznanja koje nosi ime našeg velikog pesnika” – navodi se u saopštenju žirija.
Stevan Tontić rođen je 1946. godine u Sanskom Mostu. Preminuo12. februara 2022. u Novom Sadu. Između ta dva datuma pisao je poeziju, prozu, eseje, kritiku i prevodio sa nemačkog jezika. U njegovu biografiju upisuje se njegova borbenost počev od studentskih protesta 1968. godine, da bi krajem osamdesetih i početkom devedesetih istupao protiv srljanja u građanski rat. O ratnim strahotama koje su obeležile njegov život i poeziju u dobroj meri piše u „Sarajevskim rukopisima“, knjizi prevedenoj na više jezika.
Njegova najveća golgota počinje kada je, veran svojim prinicima, uverenjima i osećanju pravde odbio da služi u bosansko- muslimanskoj armiji. Posledice su bile trenutne – gonjen je da kopa rovove na prvoj liniji fronta. Taj fražilni, suptilni, tanani duh čije telo je strahovito patilo prilikom svakog i najmanjeg napora. Tada je isključen iz članstva Uduženja kljiževnika BiH u koji se više nikada ne vraća. Januara 1993. godine uspeva da ilegalno izađe iz Sarajeva i stigne u Beograd, odakle će krajem iste godine krenuti na poziv nemačkih pisaca i prevodilaca u Berlin. Ostao je tu narednih devet godina kao izbeglica bez zaposlenja.
Za svog života objavio je na desetine knjiga pesama koje su prevođene i nagrađivane širom sveta. Imena nagrada reći će vam koliko su ga cenili oni koji se u književnost razumeju ne samo kod nas već na širem planu. Nabrojimo samo neke nagrade: Šantićeva, Zmajeva, Rakićeva. Nagrada Bavarske akademije lepih umetnosti Horst Binek, Nagrada grada Hajdelberga, Češka književna nagrada, Međunarodna nagrada Sarajevskih dana poezije, Кočićeva, Antićeva, Dušan Vasiljev, Кočićevo pero, Rajner Кunce u Nemačkoj, Disova nagrada i mnoge druge.
Stevan Tontić završio je u Sarajevu studije filozofije sa sociologijom. Bio je pre rata urednik u izdavačkoj kući. Posle egzila u Nemačkoj i kratkog boravka u Sarajevu nastanio se u Novom Sadu gde je i okončao svoj ovozemaljski put.
Malo je reći da će iza njega ostati duboki trag koji je načinio u jugoslovenskoj i srpskoj književnosti . U savremenoj poeziji Stevan Tontić je na zavidnom mestu. Sigurno će sada kada je krajem života zaokružio svoj poetski glas, neminovno, doći i brojne prave valorizacije njegovog dela.
“Ars longa, vita brevis” – “Život je prolazan, umetnost večna”.
