Intervju sa Dušanom Petrovićem, rediteljem “Gospođe ministarke”

Podeli:

Narodno pozorište „Toša Jovanović” iz Zrenjanina premijerno će na Dramskoj sceni izvesti 20. oktobra, u 20 časova, Nušićev komad „Gospođa ministarka” u režiji Dušana Petrovića. Naslovnu ulogu Živke, ministarke tumači Jelena Šneblić Živković, a pored nje igraju Stefan Juanin, Jovan Torački, Sara Simović, Sanja Radišić, Srđan Kner (k.g.), Mirko Pantelić, Miloš Lazić (k.g.), Ljubiša Milišić, Nataša Ilin, Nataša Luković, Miljan Vuković, Vesna Varićak, Zvonko Gojković i Aleksandar Došen.

Lektor je Dejan Sredojević, za kostim je zadužena Dragica Laušević, za scenografiju Marija Kalabić, asistent scenografa je Milana Mijić, a dizajner zvuka Nikola Pavković.

Ovo je inače četvrta režija D. Petrovića u zrenjaninskom Pozorištu (“Graditelj Solnes”, “Narodni poslanik”, “Vlast”), te smo povodom nove postavke Nušićevog klasika zamolili reditelja da nas uputi u svoje čitanje komada.

Komad “Gospođa ministarka” napisan je 1929. godine, kakvo je Vaše čitanje Nušića skoro ceo vek kasnije?

Sa Nušićem kao i sa svim velikim značajnim piscima je prava stvar ta da su njihovi najbolji komadi uvek aktuelni. Ovo je upravo jedan od tih komada koji je potpuno tačan, čini mi se da je bio tačan i pre nego što je napisan, a bio je tačan i u svom ovom periodu od skoro sto godina i to je jedna od stvari o kojoj će ova predstava da govori. Pokušaćemo da tu problematiku koju komad nosi provučemo kroz razna razdoblja i da ukažemo da se neke stvari nažalost ne menjaju kod nas, da su neke stvari konstanta našeg društva. To je neki moj glavni pristup ovom komadu. Ja ga pre svega doživljavam kao komad o političkim elitama, kao komad o ljudima koji su blizu vlasti, na vlasti ili koji tek osvajaju vlast i koji su, eto, nažalost, kroz vremena vrlo slični. Tako je još od vremena kada je Nušić počeo da piše svoje prve komade, od “Narodnog poslanika”, pa pedesetih i šezdesetih godina, koliko je on kao pisac stvarao, sve do danas – stvari se tu nisu mnogo promenile. Imamo ljude koji su blizu vlasti, političku elitu koja pati od mnogih nedostataka – nedostatka obrazovanja, stručnosti, raznih kvaliteta, nedostatka doticaja sa kulturom, umetnošću, uopšte sa civilizacijskim tekovinama. Nušić je u ovom komadu čini mi se prilično razotkrio ceo taj mehanizam šta se dešava sa tim ljudima u trenutku kada dođu na vlast, kakav se tu mehanizam oko njih pokrene jer nije to samo slika jedne osobe, žene koja je nešto pogrešno sabrala, nego je to slika celog društva koje se nalazi oko nje i koje učestvuje u toj nekoj čudnoj igri koja se zove vlast i borba za neke privilegije.

Da li to znači da kao društvo nismo mnogo odmakli ili je društvo ipak modernizovano, ali da određena ponašanja istrajavaju zbog interesa?

Možda je to zbog godinama u kojima sam, ali imam utisak da je sada gore vreme nego kada je Nušić pisao. Ceo svet je tehnološki napredovao, ali nisam siguran da smo napredovali u nekim drugim stvarima. Čini mi se da su stvari gore, jer, recimo, ono oko čega smo se svi složili na probama, u ovom komadu izbija skandal oko nečega što danas, mislim, niko ne bi ni prijavio, da je to nešto toliko benigno u odnosu na čitav skandal koji je vezan za gospođu ministarku. I današnji skandali su daleko, daleko veći i strašniji od onoga što je Nušić napisao.

Da li ste kao reditelj menjali nešto u izvornom komadu?

Minimalne stvari, ali 99.9% teksta je Nušićev. Publika će moći da prepozna muke, potrebe, želje, fantazije koje se rađaju sa tom idejom “eto nekome je pala sekira u med” i sad će da reši sve probleme svoje bliže i dalje familije. Kao reditelj volim da napravim nešto nakon čega će se publika ponešto i zapitati. Mislim da upravo to što Šekspir kaže da je “stavljanje ogledala pred publiku glavna stvar”, jako važno – da budemo ogledalo onoga što se dešava u društvu, to je negde cilj pozorišta i davanje prilike publici da se zapita zašto nam se neke stvari dešavaju, ne dešavaju ili što je još najstrašnije – ponavljaju.