Nauči život i živi ga u lakoći, kroz zahvalnost za ono što već imaš, imaj veru i nikada ne odustaj, bile bi ukratko poruke ove Zrenjaninke koja svoju životnu filozofiju nesebično deli sa svima, što kroz svoj rad, što kroz priču. Maja Halasev, joga učitelj i još mnogo toga, kao i naziv njenog centra u kom se pored joge bavi i meditacijom, Mai Tri procesom i raznim tehnikama za unapređenje života. Joga i još mnogo toga.
Kao mnogi, ti si iz neprijatnosti u telu ušla u jednu potpunu prijatnost.Preko svesnog disanja do joge, a onda kroz mnoga putovanja, spiritualna i stvarna, od Amerike, Kanade do Indije i nazad…Kakav je taj put bio?
“Bilo je to pre sedamnaest, osamnaest godina kada sam bila zaista u minus fazi. Zdravstveno, ostala bez roditelja, finansijski krah, kad misliš da ti se ceo život raspada i misliš da je sada to to, to je sada kraj i ne vidiš nikakav izlaz. I onda tog trenutka se nešto desi. Mi često ne prepoznamo kad se to nešto desi, pa mora da se desi još nekoliko puta da bismo prepoznali. I mene su tako, bukvalno nekoliko puta gurali. Imala sam u početku otpor, veliki, i prema disanju i prema jogi. Zašto je to tako? Zato što u tom trenutku, pre dvadesetak godina kada bi počinjao da radiš na sebi, kada bi počinjao da voliš sebe, a to nas nigde u školama ne uče, i gradiš sebe kao ličnost, da budeš onakav kakav jesi, jer svi smo drugačiji, samo nas društvo stavlja u okvire, počinješ da štrčiš i ne uklapaš se, te se odmah preispituje, šta sada ti to radiš? Radiš nešto što je nepoznanica, mora da tu nešto ne valja. Tako je i bilo, na mene su vršili veliki pritisak. More pitanja, ko je to? Šta je to? Kakva je to fondacija za koju sam ja tada počela da radim kao volonter, preko koje sam u Nemačkoj završla za učitelja. Na taj način sakupljaš delove sebe, postaješ sve jači i celovitiji i dođeš konačno do toga da možeš da kažeš, ovo je moj život i svi mogu da rade šta hoće”.
Tu dolazimo i do odgovora na drugo pitanje.
Kako okolina reaguje na ono što ti radiš? Da li to uopšte primećuješ? Da li ti je pre bilo drugačije?
“Kasnije se desi da svi oni koji su te oduvraćali dolaze i traže ti savet, kažu ti kako si super i kako i oni žele da nauče. Pre dvadeset godina joga je bila jako tajanstvena samo na pominjanje, ne samo joga nego vedska znanja, a mene su najviše privlačila znanja, to je nešto što me više privlačilo od same fizičke aktivnosti, nikada nisam bila sportski tip, bežala sam sa časova fizičkog”. – kaže u šali Maja.
Kada se osvrneš kako bi opisala put do danas?
“Prvo su to bili otpori, a onda sam se u jednom trenutku prepustila . Sećam se da sam jednog vikenda, kada je trebalo da odem na prvi čas “Art of Living-a“, bila u velikoj gužvi na poslu. Međutim, zvali su me , a tada sam bila baš u velikim borbama sama sa sobom, pošto sam mislila da se radi o nekom disanju, jogu niko nije ni spominjao, otišla sam. Drugog dana rečeno nam je da ponesemo prostirku za jogu, da nisam platila nikada ne bih ni otišla. Ali to iskustvo me je potpuno očaralo. Nakon nekog vremena sredina kreće da primećuje da sam nasmejana i srećna. Mnogi mi se čude, jer nekako nije društveno prihvatljivo bilo biti zadovoljan. Jednom prilikom me jedan dečko pitao, kako bih u dve reči nekog ko je u depresiji izvukla? Moj odgovor je bio – „Kupi lopatu“. Na njegovo čuđenje moje objašnjenje je bilo sledeće: ili fizički da prekopavaš, jer iz depresije fizička aktivnost najbolje može da te izvuče. Fizička aktivnost, učiniti nešto za drugoga, pomozi drugome, ili se zakopaj. Poenta je odlučiti da budeš tu za sebe, voliš sebe, budeš tu za druge, pomogneš drugima i upitaš se svakog jutra šta ja danas mogu učiniti za ovaj svet i onda nema greške. Koliko sam ja tada odlučila da ne odustanem, možda najbolje oslikava jedna anegdota. Trebalo je da idem na neki seminar na Rtnju, deca su bila mala, nismo imali para, sve je bilo nekako haotično, ali ja sam silno želela da idem, bio poslednji dan za uplatu seminara i ja sam odlučila da prodam našu trpezariju. Sve se desilo u roku od dva sata, dobila sam tačno onoliko para koliko mi je bilo potrebno za seminar, uplatila sam i otišla. To je to, kada je želja tolika uslovi se stvore, izazovi su za odabir ovog puta hiljadu puta veći, ali nemerljivo za ono što dobijaš”.
U priči stižemo i do putovanja…
“Na počecima bavljenja ovim duhovnim temama u jednom trenutku poželela sam da saznam šta je to guru? Pojavila se ponuda za putovanje u Nemačku gde je trebalo da upoznam gurua, jer nisam imala predstavu ko je to. U našojtradiciji ne postoji tako nešto, a guru je zapravo učitelj, možemo reći da je prvi naš guru naša majka, a onda i naše vaspitačice u vrtiću pa učiteljice. Same okolnosti pre odlaska bile su neverovatne. U tom trenutku pasoš mi je bio istekao i nije bilo „moguće“brzo dobiti novi, uspela sam i to u nekom rekordnom roku. Sećam se da sam otišla do SUP-a autom i vratila se peške, koliko sam bila uzbuđena, zaboravila sam auto! Nakon tog iskustva vrlo brzo sam dobila poziv da završim za učitelja, a tamo sam otkrila i za antistres programe za decu koju sam kasnije, devet godina vodila u Srbiji”.
Šta je ono što te motiviše? I koliko je rad sa ljudima za tebe važan?
“Ja mislim da, kada pronađeš svrhu u svom životu, i kada bar jednoj osobi pomogneš da dotakne svoje srce, već si uradio puno. Kada je ta svrha i mnogo veća odlučiš da svim srcem pomogneš planeti, ne samo ljudima, jer nismo mi tako mali, kako to obično doživljavamo, možemo puno toga. Osnovna merila ponašanja su se izgubila, kao što je zahvalnost i ljubaznost prema ljudima. Jedna od mojih aktivnosti je i volonterski rad, razne akcije u kojima mogu nekom da pomognem na bilo koji način, za mene su osnova života. U poslednjih dve godine smo na području grada zasadili preko šest stotina sadnica voća, u okviru globalnog projekta “The Fruit Tree Plantation Drive”. Čineći dela bez traženja ičega za uzvrat. Zbog straha od nepoznatog ljudi se vrte u istom filmu svakoga dana. Sva moja putovanja su nastala tako što sam iskočila iz te zone komfora, samo sam donela odluku i verovala da ću uspeti, i uvek sam nalazila način. Tako sam otišla i u Indiju i u Kanadu kao i u Njujork. To je na primer zanimljiva priča. Za svoj pedeseti rođendan silno sam želela da odem na koncert Eltona Džona. On je najavio svoju poslednju turneju i ja sam gledala gradove koji su mi blizu, ali nije bilo karata ni za jedan grad u Evropi. U jednom trenutku pojavio se Njujork. Bez dovoljno novca i konkretnog načina kako da dođem do karte ja krećem u akciju. Sve se namešta, usput shvatam šta sve treba da uradim kako bih dobavila sredstva. I na kraju se sve posloži. Ja sam bila na tom koncertu, magično, ali ni u jednom trenutku nisam odustala niti pomislila da je nemoguće. Pojačala sam posao, kontaktirala sve koji su mogli da mi olakšaju put do cilja i sve je ispalo savršeno, čak i samo dobijanje vize. Sve se složilo. Isto tako i Indija, ona zove. Ako je potrebno otići ćeš. Indija nije uopšte zemlja kako je mnogi zamišljaju. Tamo je sve u lakoći. Kolevka znanja i mudrosti. Mnogo toga možeš da osvestiš boravkom u Indiji. Tu shvatiš da smo svi isti, dišemo isti vazduh i greje nas isto sunce”.
Zrenjanin ili neki grad, gde bi volela da živiš? Da li si nekada razmišljala o trajnom odlasku, pošto putovala jesi?
“Sigurno se svima nama nakon tako nekih putovanja desi da postavimo pitanje, zašto sam baš ovde rođena? I ja sam pomišljala da odem, naročito zbog buke koja je u gradu i sve više je hoaotičan, ali uvek se setim da sam ovde nekome potrebna. A i ovaj grad je u stvari divan grad, ima divne stare zgrade, ima reku, kakva god da je, ima reku, ima ljude, ima istoriju, ima dušu. Rođena sam u ovom gradu, moj otac je rođen u ovom gradu, sa očeve strane su svi odavde od hiljadu sedamsto i neke godine. I puno je izazova živeti u njemu. Smatram da bi grad bio divniji kada bi se kao pojedinci potrudili da nešto učinimo za njega i najmanju sitnicu. Razvijmo zahvalnost za ono što imamo i pokušajmo da osetimo kao da već postoji sve što želimo, to je put koji je meni pomogao da živim život koji želim. Sve možemo, treba samo da osvestimo tu moć”.
Završava ovo pripovedačko putovanje Maja, a nismo dodirnule ni pola priča koje su deo ovog putovanja zvanog život, ostaje da lebdi lakoća u vazduhu i jedan smešak, u stvari dva, jer priča se nastavlja…
autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
