„Kada jednom stanete na scenu pozorišta i pronađete sebe, tu ostajete do kraja života.“ Ovako počinje priču glumac Daniel Kovačević, koji je na Akademiji dramskih umetnosti pronašao svoj poziv, i koji se u Zrenjanin uvek rado vraća da oseti bar na trenutak mirnoću koja je za njega simbol ovog grada.
Kako je došlo do saradnje sa NP „Toša Jovanović“?
Uh, do saradnje sa NP je došlo, slobodno mogu da kažem,zamalo u prošlom veku. Od davne 2004. ,kada su me pozvali da igram u predstavi „Iza kulisa“. To je bila moja prva predstava u Zrenjaninu koja je bila vrlo uspešna, to je bila jedna divna komedija koju smo dugo,dugo igrali. I eto, nakon toga su se nizale uloge, verovatno sam posle toga imao jedno 50 premijera , možda i više,stvarno ne znam koji je tačan broj predstava koje sam uradio u Zrenjaninu.
Još malo će godinu dana od premijere predstave „Dečko iz poslednje klupe“,koliko ste je dobro odigrali govori i činjenica da ste na desetom festivalu Proizvedenih predstava u Aleksincu dobili nagradu za najboljeg glumca. Koliko je ova uloga bila izazovna i kako ste se spremali za nju?
Ta uloga mi je bila izuzetno zanimljiva iz prostog razloga što se ona tiče odnosa između profesora i učenika, tj. generalno između tih generacija i ambicija odraslih ljudi prema tinejdžerima. Govori o tome koliko naše ambicije utiču na postupke tinejdžera,zapravo koliko bi trebale da utiču na tinejdžere. Obzirom da sam ja otac dva tinejdžera to je meni bilo izuzetno zanimljivo kao tema da se bavim time, na neki način drago mi je što sam igrao tu ulogu.
Verovatno svaki glumac ima neki svoj poseban ritual za pripremanje tekstova, kako Vi pripremate tekst, da li postoji neki poseban ritual?
Da, postoji jedan poseban ritual, to mi je jedan stariji kolega rekao, otkrio mi je tajnu. Ne sećam se sad koji. Tajna je prosta. Dakle, uzme se tekst pozorišne predstave, stavi se na sto, otvori se prva stranica i onda se pročita jedno sto puta, i mora da se zapamti. Nema greške, to je jedina tajna.
Da li je glumcima teško da igraju u isto vreme i u pozorištu i na filmu i da li Vam se nekada desilo da zaboravite tekst?
Nije teško, to je sve sastavni deo našeg posla. Ko uživa u ovom poslu, a verovatno onaj koji ga voli on i uživa u njemu, a ja ga izrazito volim . U suštini ništa meni nije teško kad je u pitanju ovaj posao. Tako da stvarno mogu da kažem da uživam u njemu. A da li sam zaboravio tekst, pa zaboravio sam ga hiljadu puta.To je takođe sastavni deo ovog posla i normalno je da se improvizuje.
Obzirom da ste aktivan glumac na svim poljima,šta Vi birate: pozorište, TV seriju ili film? Da li ima poseban razlog za to?
U suštini, sve ima svoje prednosti ali nekako moj stav je da je u pozorištu definitivno najbolji trening za glumce. Pozorište ima jedan specifičan najduži proces u kreiranju lika i taj proces u stvari nekako utiče na trening glumca, na njegov razvoj, na eksperimentisanje, na traženje novih zanimljivih stvari i tako dalje. Ako me pitate šta je od svega toga najvažnije za jednog glumca , mislim da je pozorište najvažnije.
Vi ste mlad glumac sa dosta iskustva što na daskama koje život znače, što na televiziji pa po vašem mišljenju šta je ono što glumu čini da bude više od prestave, da bude život i da bude ljubav?
Gluma je izrazito zarazna stvar. Ja mislim da onaj koji je jednom izašao na scenu pred publiku i koji je osetio tu čar scene, da je pokupio taj virus koji se pokupi do kraja života pa koji može da se malo smanji, malo da se pojača, mislim ako se čovek ne bavi glumom može i da ga nekako sputa, ali osećaj ostaje. To je neverovatna magija pozorišta,neverovatan virus koji je ono, višedecenijski, koji kad jednom uđe u tebe čovek jednostavno ne može da odustane.
Sa kojim glumcem Vam je najdraže da radite?
Pa suštinski najdraže mi je da radim sa darovitim ljudima, jer sa njima je uvek lako raditi. Neverovatni ljudi se bave ovim poslom. Izdvojiti jednog od njih je vrlo teško. Na primer imam jednu predstavu koja se zove „Jasmin na stranputici“ koju igram sa dve divne koleginice sa Radom Đuričin i Ljiljom Vlašić, to je tekst koji je i napisala Ljilja. Ta predstava je odigrana 349 puta , nisam od početka u toj predstavi, pre mene je igrao Ivan Bosiljčić,pa sam ja uskočio u nekom trenutku ali njih dve su mi čarolija. To su glumice koje imaju dosta godina ali su izrazito mlade duhom i sa njima igrati je neverovatna čarolija.
Kako je došlo do saradnje sa ekipom „Južnog vetra“? Kada se može očekivati nastavak emitovanja?
Južni vetar sam počeo da snimam sa Milošem Avramovićem koji je pre toga radio „Senke nad Balkanom“ . On je bio asistent reditelja, sarađivao je sa Draganom Bjeloglićem i tu smo se upoznali i nakon te saradnje on je prosto odlučio da meni da ulogu u „Južnom vetru“. Dvoumio se šta,bilo je tu raznih varijanti, ali eto na kraju igram to što igram i da očekuje se nastavak,ja sam sada snimao nastavak serije i sad verovatno kad prođe neku postprodukciju to će se prikazati na televiziji.
I za kraj pošto provodite dosta vremena u Zrenjaninu. Kako Vam se čini naš grad i šta je to što bi šapnuli njegovim sugrađanima?
Zrenjanin je miran,spokojan grad, koji ima svoj ritam, apsolutno na nivou cele Srbije, koji meni u nekim trenutcima mog života izuzetno prija. Kako, pa to je da me nekako uspori pošto toliko ubrzam ritam svog života da jednostavno imam utisak da mi dani proleću kao sekunde na satu. Tako da ta mirnoća Zrenjanina je ta prelepa stvar. A šta bi došapnuo,ima samo jedna stvar, to je: “ VODA“.
Autor intervjua: Tijana Kostadinović
