Dj Kocka ili kako ga od milošte zovem Kockica, dobar deo života plovi medijskim vodama. Ovaj
Zrenjaninac svoje novinarske dane zamišljao je još kao dečak snimajući svoj glas na kasetofonu (za
mlađe koji se sada pitaju šta ta reč znači neka pitaju google).
Kada si poželeo da budeš voditelj i kako je izgledao tvoj početak i put do mikrofona?
“Od kada sam bio klinac maštao sam samo o tome da budem taj čovek iz radio kutije. Nije me nešto
preterano zanimao sport, ali me je zanimala nekako muzika i zanimao me je posao radio voditelja. Jako
sam bio aktivan slušalac kada sam bio klinac, i maštao sam da će tako jednog dana postojati ljudi koji će
me slušati, jer smatram da je ovaj posao koji radim u stvari jako plemenit, to znači da ti bojiš nekim
lepšim bojama možda, svakodnevicu svakog čoveka. A baš ta radijska magija jeste u tome da moraš da
budeš i dobar govornik, jer na televiziji se nekako sve vidi, ne moraš da objašnjavaš ljudima, a radio
jeste magija. Pre je bio mnogo drugačije koncipiran, mislim da su ljudi više verovali radiju. Imam
bogomdano taj glas za koji ljudi kažu da je dobar, tako da sticajem okolnosti, jer ja sam mislio da
postanem potpuno nešto drugo, hteo sam da budem tonski realizator za radio i televiziju, to sam i
završio, međutim, pokojni profesor, Firčijev ćale (Ivan Fece) je definitivno insistirao da ja budem radio
voditelj i u studiju Radio Novog Sada stalno me terao da ja budem taj koji će pričati, a da se ostali
vežbaju na mom glasu, zato što imam radiofoničan glas, tako da bih bio savršen voditelj”.
Tvoji počeci vezuju se za?
“Moji počeci vezuju se za Radio Zrenjanin i za Radio Santos, koje sam uporedo posećivao. Radio sam
tada i u Novom Sadu, ali Zrenjanin je uvek bio moja bazična kuća i gde god sam radio uvek sam se
vraćao kući, nije mi bio problem da vozim po četiristotine kilometara samo da bi spavao u svom krevetu”-
priča Stevica i kroz osmeh nastavlja.
“Ja sam tu negde lokal patriota, i možda je to teži put, ali eto, radio sam i na radiju S u Beogradu i svako sam jutro odlazio tamo, odradio smenu i vraćao se u Zrenjanin. Onda sam radio na BK televiziji, gde sam takođe odlazio i vraćao se, to je bio i malo duži put jer sam pre toga odlazio u Novi Sad u redakciju “Sveta” da pokupim određene materijale , a onda odlazio tamo, nekada kada nisam imao auto spavao sam na benzinskoj pumpi, no sve je to u rok službe”.
Šta bi rekao onom Stevici kada bi ga sada sreo nekako?
“Mali super si ti, bićeš okej, i sve će to biti dobro, imaćeš neke najveće sreće ovoga sveta, jer život čine
sitnice. Ali bih i rekao, budi malo bezobrazniji, budi malo drčniji, neće te baš preterano štedeti u životu, to
bih eto malo posavetovao”.
Ono što je trenutno važno za tebe?
“Pa porodica. Aleksej i Mateo, to je suština mog života i smatram da je, kao i svakom normalnom
čoveku, važno da svoju decu izvedem na pravi put. Eto ja sam jako zahvalan svojim roditeljima, nismo imali možda puno novca u mom detinjstvu, ali smo imali puno ljubavi, i to je smatram stub svake
normalne porodice, lova dođe i prođe, potroši se, ali se unapred plašim da li ću ja biti dovoljno dobar
roditelj kao što su to bili moji roditelji. Trudim se da im ispunim neke stvari koje su meni nedostajale i to
mi je trenutno misija i nema ništa bitnije od toga, njihova sreća i zdravlje”.
Imao si priliku da neko vreme provedeš van Srbije, da li bi podelio to iskustvo?
“U dva navrata boravio sam u Americi, imao sam tu neku radnu dozvolu i poželeo sam da iskoračim iz te
neke zone komfora, iz svakodnevice, iz medija u kojima radim i u svakom slučaju mogu reći da je jedno
lepo iskustvo. Tamo je sve drugačije samo si ti isti.
Amerika je zaista jedna sjajna zemlja. Taj momenat kada sam prvi put sleteo u Nju Jork je meni bio ljubav
na prvi pogled i potpuno neko nenormalno osećanje, to je destinacija koju sam ja video kao svoju kuću.
Nju Jork, Los Anđeles i Sijetl, ta tri grada su, recimo, ostavila najveći utisak na mene, ali da mi se ovo
desilo pre deset godina, možda čak i sedam, ja bih sigurno ostao u Americi. Sada sa ove distance i sa
ovom “tvrđavicom” koju gradim u Srbiji teško da bi to moglo, možda samo na par meseci, da to bude
finansijski dobro i da se vratiš negde u svoju bazu. Ništa nije važno sada, osim ta “tvrđava” za koju se
trudiš da bude neosvojiva, i kada uđeš u tu “tvrđavu” da ništa drugo nije važno osim da smo tu srećni,
ispunjeni i da tu ne manjka ljubavi, jer ljubav je najveći štit. I opet dolazimo na to da je ljubav najbitnija”.
Kako sada zvuči radio posle Amerike?
“Verovali ili ne u Americi je i dalje slušan radio, primat je nekako uzeo podkast, jer tamo ljudi na svojim
radnim mestima svi imaju slušalice i slušaju te neke radio-televizijske formate, koji se sada zovu podkast,
i mislim da je to dobra stvar koja će tek zaživeti. Mada, radio kao medij nikada neće umreti, on samo
dobija neke nove forme rekao bih, ali nije se mnogo promenio. Nekada ja pomislim da me ljudi slabo
čuju, i pomislim kome je uopšte to bitno i važno, ali onda u nekim najglupljim situacijama čuješ, slušao
sam te tamo, odeš recimo u bolnicu na kontrolu sa detetom i svuda se sluša radio Santos, odeš negde i
kažu ti, -e slušao sam onu reklamu kako je luda…, i kada nisi svestan koliko te ljudi sluša imaš te neke
momente. Bar na lokalnom nivou radio jeste slušan. Radio jeste moja prva ljubav i definitivno je ta
magična kutija koju ja najviše volim na svetu, radio sam i na televiziji ali eto, radio je istinska ljubav”.
Gde vidiš sebe za dve godine?
“Ne mogu baš precizno da kažem , ali evo, sada trenutno vidim sliku sebe nasmejanog i srećan sam”,
veliki osmeh na negovom licu se pojavljuje.
Da li je vredelo sve?
“Jeste. Kada radiš posao čistog obraza, da sam mogao više, bolje, drugačije, mogao sam, ali smatram
da je svako od nas upravo tamo gde treba da bude i to je velika istina. Ne možeš ti da se ljutiš ni na
državu, ni na situaciju, ni na besparicu, nego prosto od tvojih mogućnosti i petlje zavisi to gde si ti danas.
Ali nisi drvo, uvek možeš da se pomeriš, smatram da su godine samo broj, nikada nisi stigao pre i
nikada nisi zakasnio. To je suština života, zato je i lep, zato što je nepredvidiv”.
Trenutno radiš na radiju, šta je to što ti ispunjava dan?
“Porodica, jer zaista svaki slobodan trenutak koristim da bih bio sa porodicom i deca su mi centar sveta.
Volim da budem sa njima da podivljam i spustim se na njihov nivo. Kada smo spomenuli tu Ameriku gde
sam boravio nekoliko meseci, to je jedino bila bolna tačka, gde meni nije bilo dobro kada ih vidim na
video pozivu, ali Bogu hvala vratio se “Šime””, završava ovu storiju uz osmeh ovaj neopisivo šarmantni
čovek veoma foničnog glasa, šteta što ovo nije podkast, bilo je zadovoljstvo popričati.
autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
