„Lepo mi izgledaš“ reče tetka odmah s vrata. Nije mi ni trebala vaga, znala sam u plusu najmanje pet kila.
Iako sam ubeđena da nema loše namere, svaki njen kompliment oduvek je bio alarm za neko životno
polje. U zavisnosti od vrsta i podvrsta tih polja, osim već pomenute fraze, često sam o sebi mogla da
čujem kako sam se lepo snašla, da se ona ne boji za mene, kako imam neke moderne stavove koje ona
baš i ne razume, kako je normalno što mladi žive svoje živote, i tako dalje, i tako bliže.
Šta je atak na postupke, a šta na karatker, ostavljam vam mašti na volju. Složićemo se da je osetan taj
„razumem, ali…“ ton. O kojem ću, nekom prilikom, sigurno više pisati.
Vratićemo se ipak na naslov i na komplimente sa samog početka.
Kalorijski ekonomisti tvrde da je suficit uzrok svih naših viškova u kritičnim regijama. A za rešavanje
istog, recept je krajnje prost – kalorijski deficit, u kombinaciji sa zdravim izborom namirnica i fizičkom
aktivnošću. U prevodu – kuvaj, trči, kuvaj, skači, glođi jabuku, ponovo trči i opet u krug.
Sve mi je to vrlo mrsko, ali ipak, u povratku kući donesem čvrstu odluku. Ne počinjem sa zdravim
životom sutra, niti od ponedeljka ili od prvog u mesecu. Već odmah.
Podvlačim, ODMAH – odlučno, bučno i dramatično. U krajnjoj liniji, takva je i situacija.
No, pre tog famoznog odmah, shvatim da sam zaslužila sladoled. Svaka važna odluka sroza mi šećer u
krvi, pogotovo kad ih donesem tako na prečac. A i sladoledu se bliži kraj sezone, mada stvarno ne znam
ko je smislio to da sladoled ima sezonu, i znam da ću kukati do marta što ga nigde nema. Manje od tri
kugle, razume se, nije opcija.
Posle sladoleda, sednem za volan. Glupo je da ostavim auto na parkingu i krenem nazad peške. Kada
sam ujutru planirala dan, nisam znala da će se moj život iz korena promeniti popodne. Ohrabrim sebe da
od sutra sigurno počinjem da pešačim. Danas se danas nisu poklopile zvezde. Na kraju krajeva, instalirala
sam aplikaciju koja broji korake. Malopre, uz sladoled, logično.
Ne znam da li su u pitanju lažna sećanja gladnog i onemoćalog čoveka na dijeti, ali bih mogla da se
zakunem da sam miris pite osetila još u garaži. Majka ih ručno tegli. I naravno, uvek pravi više nego što
nam je potrebno. Za našu veliku porodicu, eventualno i za invaziju vanzemaljaca ako se odnekud,
iznenada pojave. Da ne ostanu, jadni, gladni.
S obzirom da svako od nas ima svoje favorite, pite je i ovoga puta bilo u tri do četiri ukusa. Lični moral ne
dopušta mi da ostanem na jednoj. Samo onaj ko je probao sve, ima uvid, znanje i osnov da prosudi koja
je bila najbolja. Da vas ne izjeda radoznalost, pobedu je odnela pita sa krompirom. Što bi, već pomenuti,
kalorijski ekonomisti rekli – dvostruki ugljeni hidrati.
Na pola puta između večere i počinka, osetim nervozu jer sam protraćila prvi dan svog novog života. To
je jasan signal da je vreme za čokoladu. Slovo nauke kaže da čokolada pozitivno utiče na raspoloženje,
kognitivne sposobnosti i sve druge aspekte života. Crna doduše, no crne ne bi. Samo neka mlečna, i to
od 300 grama. Razdelim nešto ukućanima, ostane više od pola, pa pojedem sve da se ne baci. Greota.
Možda ipak počnem sutra.
Ustvari, bolje od prekosutra jer je ponedeljak.
Mada kad bolje razmislim, ne. Počeću od utorka.
Utorak je prvi, nemam posle izgovora.
Barem ne do sledećeg ponedeljka.
autor teksta Renata Ilić
