„Slika nepoznatog“, koprodukcija sa Sterijinim pozorjem, stiže pred publiku 15. oktobra, na dan zrenjaninskog Pozorišta. Predstava je inspirisana romanom Miodraga Kajteza „Izložba“, a rediteljski deo i adaptacija povereni su Nikoli Zavišiću i Uni Đelošević. Tokom priprema ovaj dvojac našao se pred izazovom – kako jedno složeno delo kakav je Kajtezov roman pretočiti u pozorišni komad koji pred publikom treba da ogoli jednu od suština – ljudske sudbine i reakcije na nepoznato. A suština u ovom slučaju ima upravo onoliko koliko je i likova u predstavi, što može između ostalog da znači da će i publika i repertoar dobiti jednu živopisnu, pozorišno koloritnu predstavu – mračni cirkus ili horor mjuzikl, kako su je opisali naši sagovornici, u pauzama između kontinuiranih proba.
– Predlog za izradu predstave po romanu “Izložba” došao je od strane uprave zrenjaninskog Pozorišta koje sa mnom već ima veoma dobru saradnju i na neki način su me „uvukli“ u celu priču iako je moj kredo, u poslednje vreme, rad na autorskim projektima. Ali, na kraju će i ova predstava ispasti autorski projekat iako je zapravo ona plod nastavka razmišljanja u odnosu na roman „Izložba“. Da zaključim, u pitanju je adaptacija romana, ali u potpuno autorskom smeru u kojem smo krenuli Una Đelošević i ja – kaže reditelj Nikola Zavišić.
– Ono što se ovde izdvojilo kao najzanimljivije jeste to kako tu složenu vremensku liniju romana preneti na scenu. Roman je zapravo jedan trenutak koji se račva i grana u prošlost i u budućnost, odnosno, uslovno rečeno u neku pravu sadašnjost. To je zapravo i bio najveći izazov sa kojim smo se sreli. Dodatno, likovi su veoma koloritni i to je dodatno pojačalo uzbuđenje povodom rada na ovoj priči – priča na početku dramaturškinja Una Đelošević.
Kako je uopšte u danima iza nas izgledalo to prenošenje radnje jednog specifičnog i kompleksnog romana na pozorišnu scenu?
U. Đelošević: Najveći izazov je bilo sakupiti svo to račvanje romana, „meandre i putiće“ koji se disperzuju, zatim razabrati šta se kada desilo, napraviti jednu linearnu priču, a u trenutku kada je to prestalo da bude roman Miodraga Kajteza i postalo obična priča koja ima početak, sredinu i kraj, onda smo imali zadatak da to opet razudimo i nađemo način kako da scenski dočaramo najjači utisak koji ostaje iza romana – a to je da se sve i dešava u isto vreme i da se ne dešava, likovi koji prolaze i događaji koji se ređaju a koji asociraju na prošle likove i sadašnje priče… To je stvarno bio „par ekselans“ zadatak za adaptiranje na ovaj način.
N. Zavišić: I režiranje je bilo izazov jer se adaptacija radi pre nego što počne režija, ali ovde smo radili sve paralelno jer drugačije nije bilo moguće. Ispitivali smo razne puteve, pokušavali smo da poređamo hronologiju radnje onako kako se u romanu desila. Međutim, shvatili smo da to ne može, te smo tražili sopstvenu hronologiju i na kraju došli do nekog međujezika koji je zapravo „scenski jezik“. Iz tog razloga ne bih ovaj naš tekst nazvao dramskim tekstom ili adaptacijom dramskog predloška, nego scenskim tekstom koji je nastao kroz empirijsko utvrđivanje onoga šta može i šta ne može da se uradi na sceni.
Koja je konkretno suština romana „izložba“ odredila pravac izrade predstave?
N. Zavišić: Roman je jako disperzivan i kao što je Una rekla, „račva se i grana“ pa samim tim ima mnogo suština. Rekao bih da je ovo predstava koja ima onoliko suština koliko ima i likova, jednako je razuđena kao i roman.
Šta je novo što će ova predstava pružiti publici?
U. Đelošević: Čini mi se da ono najuzbudljivije što će ova predstava doneti jeste to što se radnja simultano odvija na nekoliko nivoa. Ono na šta treba da podstakne publiku jeste da bude otvorena i da gleda.
N. Zavišić: Fizički gledano, imamo nekoliko segmenata predstave. Jedan se dešava već u samoj publici koja takođe ima ulogu u našoj predstavi, dakle segment koji se dešava ispred zavese. Zatim tu je i segment koji se odvija iza zavese – svet maketa, svet u svetu. Predstava ima nivo mikro i makro priče, glumačke igre, igre sa malim lutkama, sa maketama i dve kamere koje se uživo montiraju. Biće dosta inovativno jer baš takva forma dobro prati disperzivan sadržaj romana.
Ako uzmemo u obzir roman koji je opisan kao “eksplicitna priča o morfologiji smrti”, sa naglaskom da su “likovi kao sa one strane života”, a da je u osnovi radnje zapravo “situaciona logika jedne zgrade, koja se od sopstvene entropije brani žrtvujući svoje stanare” i da “iza krimi zapleta, duboko zaronjenog u ironiju i parodiju stoji priča o nekoliko opsesivnih motiva ljudske sudbine”, koliko je od navedenog opisa sadržaja romana zadržano u budućoj predstavi “Slika nepoznatog”?
U. Đelošević: Sve što ste naveli u pitanju zadržano je u budućoj predstavi na način na koji je to bilo moguće zadržati u mediju koji nije literatura. To je sve prisutno, ali i ono što pozorište kao specifičan medij može da donese.
N. Zavišić: Sve tri navedene stvari su prisutne, ali ono što je važno istaći jeste to da pozorište na najinteresantniji način, vizuelno ili ukupno, utiče na sva čula i mnogo bliže može da približi prostor i vreme kao jednu dimenziju, više nego što to mogu film, televizija i bilo koji drugi medij. Čini mi se da smo našli dobar metaforičko-alegorično-poetski jezik kojim taj vrlo kompleksan sadržaj romana prebacujemo vizuelno na scenu. Možda će ovo zvučati pretenciozno, ali reći ću da me komad koji smo napravili lično podseća na dela „The seven streams of the river Ota“ ili „The geometry of miracles“ koje je radio Robert Lepage. Tako da sam preserećan jer smo, nakon tolikog uplitanja tog romana u živote svih nas koji radimo na predstavi, uspeli da pronađemo adekvatan pozorišni izraz koji će publici biti zanimljiv.
Šta je faktor zapleta u predstavi?
N. Zavišić: Faktor zapleta je nepoznato. Hajde da kažemo da to „nepoznato, mistično“ stavlja u svoju službu određene likove u određenim trenucima i na taj način nam zapravo koncentriše vreme i prostor. Ili možemo da kažemo da je zaplet predstave jedan „pad s mosta“, možda će to publici zvučati interesantnije pre nego što pogleda predstavu.
Koji deo predstave je najsnažnije povezan sa današnjicom – sa nekom aktuelnom društvenom pojavom, stanjem, problemom kroz koji kao društvo prolazimo?
N. Zavišić: Možemo da kažemo recimo da je u pitanju bahatost investitora na tom nekom osnovnom sociološkom nivou jer se radi o pretnji da će se zgradica u kojoj žive junaci naše priče rušiti. Oni se ujedinjuju da oteraju zlokobne investitore koji bi preko noći da ruše. Ali to je samo blagi okvir.
Kako biste žanrovski ocenili predstavu?
U. Đelošević: Kao mračni cirkus, horor mjuzikl, crnu komediju sa pevanjem i pucanjem…
N. Zavišić: Tačno tako, i ja mislim isto. Čini mi se da svaki lik nosi žanr za sebe i to se kreće jako široko, od nekog grotesknog parodiranja do komedije del arte. Interesnatno je što otprilike svaki lik tretira realnost drugačije i zato mislim da je zanimljivo stilski jer ima onoliko stilova koliko ima likova i to čini tu disperziju romana vidljivom na sceni, jer „svako može biti glavni lik“. Ovo je zapravo lepo opisao Igor Filipović, dragi kolega glumac koji igra u ovoj predstavi. Niz epizodnih uloga koje su dobro raspoređene i od kojih svako može da napravi briljantnu malu celinu za sebe i da izvede glumački zadatak.
Kako je glumačka ekipa odgovorila na vaše predloge? Da li ste, kao tvorci predstave, od glumačke ekipe dobili nešto novo?
U. Đelošević: Glumačka ekipa u sastavu Jelena Šneblić, Sara Simović, Ivan Đorđević Džudi, Ljubiša Milišić, Miljan Vuković, Stefan Juanin, Stefan Starčević, Zvonko Gojković i Igor Filipović je sjajna. Odgovorili su na naše predloge fenomenalno, sa otvorenom maštom, otvorenim umom, sa radošću. Sve što smo mi predložili glumci su na to odgovorili na najbolji mogući način ili sa svojim predlogom koji je nadograđivao naše predloge. Volela bih da uvek radim na ovaj način.
N. Zavišić: Pored Une i mene koji smo dirigovali tim „horom ludim“, veoma je važno pomenuti još Vesnu Teodosić koja je, osim što je kostimografkinja, u ovom slučaju crtala i likove koji se pojavljuju kao avatari, odnosno lutkice na maketi, plakat predstave. Vesnu je na sjajan način ispratila izuzetna scenografkinja Blagovesta Vasileva. Mogu da kažem da je ovo jedan jak autorski tim koji čine izvrsni glumci zrenjaninskog Pozorišta i svi mi ostali koji radimo na predstavi. Takođe, ono što treba da se kaže jeste to da glumci sami sviraju na sceni, odnosno proizvode zvukove i sviraju, a sve zahvaljujući izvanrednom glumcu Zvonku Gojkoviću kojeg treba posebno izdvojiti. On je doneo sve instrumente kojima se koristimo u predstavi i hvala mu na spremnosti da se upusti u ovaj radioničarski pristup. Njega nisam poznavao pre ovog procesa i presrećan sam što sam ga otkrio.
U. Đelošević: Ja bih se nadovezala na taj pojam „radioničarski pristup“ koji često glumcima može da bude i odbojan, ali u ovom slučaju je kombinacija našeg pristupa i komplikovanog teksta koji se nalazio pred nama dodatno uzbudio celu autorsku ekipu i glumce da na dobar način izađemo na kraj s ovim projektom. Zbog toga bih rad na ovom projektu ocenila najvišom ocenom.
Bliži se premijera i završetak vašeg rada. Kako biste u celini opisali iskustvo u zrenjaninskom Pozorištu?
N. Zavišić: Ogromnu, krucijalnu ulogu je odigralo poverenje koje glumci i uprava Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ imaju u mene i Unu. Da nije bilo tako, da smo nas dvoje samo puki „izvođači radova“, teško bismo mogli da funkcionišemo na nivou kakav je sada, a vrlo je profesionalan i uzbudljiv. Ceo proces pripreme jedne predstave zasnovan je na čistom poverenju i ljubavi koja je među nama. Uspevamo da savladamo nekad baš teške izazove i zadatke koje nam roman zadaje i mislim da ćemo na tom talasu da „odsurfujemo“ u, nadam se, vrlu zanimljivu i uzbudljivu pozorišnu priču „Slika nepoznatog“.
U. Đelošević: Beskrajno hvala upravi i glumcima kojima treba reći bravo, jer probe više liče na filmski set nego na klasičan pozorišni proces. Radi se brzo a pritom duboko, stvarno poseban proces u našem slučaju.
