Predrag Kostin rođen je u Zrenjaninu 1976. godine. Fotografijom prirode počeo je da se bavi 2007. godine, da bi već u 2008. godini pobedio na konkursu National Geographic Srbija sa temom “Divlje životinje”. Želja mu je da svojim fotografijama prenese lepotu sveta koji nas okružuje, a koji slabo primećujemo. Do sada je učestvovao na više samostalnih i grupnih izložbi fotografija. Kao kruna njegovog dosadašnjeg rada 2021. godine izdata je foto-monografija “Reke života”.
Baviti se poslom koji voliš i ujedno boraviti u prirodi zvuči sjajno. Fotografije koje dolaze iz Vašeg foto aprata prikazuju prirodu u najlepšem svetlu. Otkud interesovanje za ove dve stvari – fotografisanje i prirodu?
Još od ranog detinjstva odlazio sam kod babe i dede koji su živeli na selu i svo slobodno vreme provodio sam u prirodi posmatrajući životinje. Vremenom, kada su se stvorili uslovi, kupio sam foto opremu kako bih probao da zabeležim sve te divne trenutke koje sam doživljavao na terenima. U početku je to bila skromna oprema, da bi kasnije to bilo sve kvalitetnije i adekvatnije za ovu vrstu fotografije. Svoj prvi profesionalni fotoaparat i teleobjektiv sam kupio 2007. godine, pošto sam znao da će mi fotografisanje prirode biti prioritet među temama. Fotografije prirode i divljih životinja već odavno su deo života mene i moje porodice i na taj način pokušavam da podignem svest kod svojih prijatelja i šire javnosti o potrebi očuvanja i zaštite životne sredine koja nas okružuje. Živimo u vremenu kada se brzo živi i u toj trci za egzistencijom zapostavili smo prirodu a neretko radimo i protiv nje. Fotografijama divljih životinja pokušavam da skrenem pažnju da oko nas žive predivna bića i da bi trebali malo više da mislimo na njih, odnosno da im ne uništavamo njihova staništa.
Ptice i životinje koje fotografišete nisu “modeli” koje će vas poslušati i mirno pristati da ih “škljocnete”. Koliko je teško napraviti jednu takvu fotografiju?
U početku su to bili odlasci na teren tipa “idem pa šta uslikam”. Vremenom, kako sam intenzivnije posmatrao prirodu, počinjao sam da planiram terene i taktike kako da uspešno fotografisem životinju koju sam naumio. Naravno, nekada se namesti još neka životinja onako usput, jer priroda krije razna iznenađenja… Priroda je jedna večita inspiracija, svaki dan je neponovljiv! Poenta je u tome da većina ljudi kada ide u prirodu, ide kako bi se odmorila, relaksirala… a fotograf kada ide u prirodu, on ide ciljano kako bi napravio dobru fotografiju nekog revira, neke životinje, nekog dešavanja koje se u tom periodu odigrava u prirodi. Motive za fotografisanje nalazim svuda u prirodi pošto je ona nepresušan izvor – samo treba da se usredsredimo i izlazimo na terene. Uvek kažem da je Srbija predivna zenlja i da nismo svesni kojom lepotom i raznovrsnošću smo okruženi. Po meni, ko god želi da se bavi ovom vrstom fotografije nema potrebe da odlazi i traži motive u nekim drugim zemljama ili na drugim kontinentima. Srbija je predivna, a još kada bi je čuvali onako kako ona to zaslužuje bio bi to raj za nas fotografe.
Da li je bilo nekih situacija koje bismo mogli nazvati opasnim i koje su to? Da li je bilo i smešnih događaja?
Bilo je puno trenutaka u prirodi koje neću zaboraviti… Izdvojio bih riku jelena koja je za mene jedan od najspektakularnijih događaja koji se dešavaju u prirodi ili kada sam fotografisao poskoke, odnosno taj bliski susret sa zmijama otrovnicama prema kojima svi imamo predrasude koje su apsolutno pogrešne… U svakom slučaju svaki izlazak je priča za sebe, bilo da je u pitanju životinja koju fotografišem, teren na kome smo ili ti ljudi koji se bave životinjama a koji su mi vodiči. Neretko u situaciji smo da se nađemo oči u oči i sa opasnim životinjama. U tim trenucima bitno je da znamo gde je granica između njih i nas koju ne smemo prelaziti pošto tako možemo narušiti i svoju a i njihovu bezbednost. U mom dosadašnjem stažu “wildlife” fotografa bilo je dosta kritičnih situacija iz kojih sam izlazio nepovređen. Izdvojio bih možda teren kada sam sa Rankom (Ranko Milanović, rukovodilac službe za turizam i edukaciju JP Nacionalni park “Tara” – prim. novinara) išao da fotografišem divokoze na Tari. U jednom momentu, kada smo ugledali divokozu krenuo sam prema njoj spuštajući se niz stene i ne razmišljajući o posledicama. Na kraju kada sam je fotografisao i kada sam trebao da se vratim nazad do Ranka, pogledao sam gore prema njemu i pitao ga sa nevericom “jesam li se ja ovuda spuštao?”. Samo je odmahnuo rukom… Tokom fotografisanja prirode često se događa da adrenalin bude toliko jak da ne razmišljamo o mogućim posledicama već samo o tome da uspešno fotografišemo što ponekad zna da bude i opasno ali to se ne može iskontrolisati.
Instagram profil “Divlja Srbija” ima nekoliko hiljada pratilaca. Istoimeni Facebook nalog takođe. Zanimljivo je da su oba profila “mlada” ali dobro posećena.
Tokom prošle godine aktivirao sam Instagram i Facebook profil “Divlja Srbija” na kom prikazujem fotografije divljih životinja, a izdao sam i jednu fotomonografiju pod nazivom “Reke života” u kojoj su prikazane životinje koje obitavaju pored naših velikih reka Dunava, Tise i Begeja. To je moj način da se zahvalim svim mojim “modelima” i da im na nekako pomognem tako što ću uticati možda da se kod mojih prijatelja a i kod ostalih naših sugrađana podigne svest o očuvanju njihovih staništa jer priroda nema reprizu.
Uslovi u kojima radite u prirodi često su daleko od savršenih. Isto tako, pretpostavljamo da i godišnja doba dosta utiču na teme kojima ćete se posvetiti. Kada je najlepše i najlakše fotografisati a kada najteže?
Fotografisanje životinja u prirodi sastoji se iz nekoliko segmenata i svaki je priča za sebe i iziskuje određene aktivnosti. Kada se odlučim za životinju koju želim da fotografišem, prvo proučim njenu biologiju kako bih znao kada i gde da je tražim. Nakon toga sledi terensko istraživanje tokom kojeg mi puno pomažu lokalni vodiči i ljudi koji su osposobljeni za rad na tom terenu. Kada utvrdimo da je tražena životinja na tom staništu, pristupam pravljenju zaklona koji neće odudarati od tog terena (najčešće su to zakloni od grana i trava koje rastu na tom terenu). Kada smo napravili sklonište-čeku, onda ostaje samo da izlađemo na teren i čekamo, čekamo, čekamo… To čekanje zna da bude izuzetno naporno pošto u zaklone ulazimo po mraku, u ranim jutarnjim satima i tu ostajemo ceo dan. Tu su komarci, krpelji, pijavice, zmije, elementarne nepogode… Uslovi nimalo laki ali sve se to zaboravlja kada se napravi dobra fotka. Vremenski uslovi često određuju kada i gde ćemo fotografisati, ali to ne znači da nam olakšavaju posao. Neke životinje su aktivnije pod uslovima koji su za čoveka teži ali u fotografisanju prirode čovek ima sporednu ulogu – glavni glumac je priroda a mi smo tu da je ispratimo… ili da odustanemo i sedimo u toploj ili rashlađenoj sobi.
Predstavite nam opremu kojom se služite.
Što se tiče fotografisanja prirode, pored opreme koja je specijalizovana za fotografisanje iz velike daljine, isto tako bitna je i priprema jer najvažnije je da nas životinja ne oseti pošto će samo tako moći da nam se prikaže u svom najlepšem svetlu. Ipak, što se tiče ulaganja u opremu, razvojem tehnologije usavršava se i oprema za “wildlife” fotografisanje koja nam omogućava da lakše napravimo dobru fotografiju u nekim lošijim vremenskim uslovima tako da je potrebno i s vremena na vreme ulagati i obnavljati opremu. Ukoliko želite da se bavite ovom vrstom fotografije, potrebno je prvo naučiti ponašanje životinja a isto tako i raspitati se o opremi koja je potrebna za fotografisanje, naoružati se strpljenjem i krenuti u prirodu. Nemojte očekivati od svakog izlaska da bude uspešan ali verujte kada odradite prvu životinju, neće biti srećnijeg čoveka. Fotografijom prirode ne može da se bavi svako. Svaka vrsta fotografije iziskuje određenu vrstu opreme i znanja ali po meni ova vrsta fotografisanja je posebna pošto ti ne možeš životinji reći kada, kako i gde da stane da bi napravio dobru fotografiju, dok je sa modelima lakše. Isto tako, fantastičan je osećaj “pobediti” životinju na njenom terenu. Razvojem društvenih mreža, programa za obradu fotografija, dolazimo do toga da je postalo bitnije znati postprodukciju tj. obradu fotografija nego fotografisati. Rezultati svega toga mogu biti lepi ali nisu realni. Po meni ne treba težiti nečemu što nisi – takav si kakav si i to je to. Kao i svi ljudi tako i mi fotografi prirode volimo da se fotografišemo ali imamo taj problem da nas malo ljudi može pratiti na terenima pošto su uslovi ekstremniji pa iz tog razloga nemamo puno fotografija na kojima se vidimo.
Šta kažu kolege fotografi za Vaš rad?
Do sada sam pobeđivao na mnogim konkursima gde je tema “wildlife” a izlažem svoje fotografije na međunarodnim portalima koji se bave fotografijom divljine. Kao i svi, tako se i mi fotografi prirode trudimo da napravimo što bolju fotografiju u odnosu na kolege koji se bave istom temom – da snimimo što lepšeg srndaća, jelena… da “ulovimo” što bolji momenat ali isto tako i pomažemo jedni drugima tako što razmenjujemo iskustva o određenim terenima, opremi, ponašanju životinja. Ne mogu reći da mi je fotografisanje prirode hobi – priroda i divlje životinje su moja velika ljubav. Još od detinjstva oni su deo mene i deo mog života. Kada kažemo da se neko profesionalno bavi nečim to podrazumeva da od toga živi, a ja ne živim od prirode pošto sam zaposlen u velikoj kompaniji. Ipak, voleo bih da mogu da živim od prirode i da nađem vremena da više budem u prirodi.
