Zamislite da studirate prirodnu nauku, egzaktnu i zasnovanu na suvim činjenicama – biohemiju, a onda na predavanju među slajdovima sa beskrajnim strukturnim formulama i gomilom teško izgovorljivih reči – iskoči slika vampira! Šta će, zaboga, vampir u ovoj priči, kao da nije dovoljno zbunjujuće!? Možda profesorica želi da proveri koliko je zaista slušamo? Reći će nešto besmisleno o vampirima i ako se mi šokiramo, znaće da je budno pratimo. Hm, izgleda da to ipak nije slučaj. Mi najozbiljnije dijagnostikujemo vampira i pričamo o njegovoj tužnoj sudbini, jer boluje od porfirije.
Da malo raspetljamo zavrzlamu: Mit o vampirima kao bićima koja žive noću, sisaju krv i boje se belog luka nije nastao tek tako. Rodio se iz hiljada i hiljada stvarnih života ljudi koji su bili vampiri. Ili se bar činilo da je tako. Najpoznatiji među njima svakako je Grof Drakula čiji dvorac u Transilvaniji posećujemo tokom helloween-perioda. Iako večno slavan nakon smrti, gospodin Drakula se dobro namučio živeći sa poremećajem koji se zove porfirija.
Porfirija je genetski uslovljeno oboljenje, ali može se ispoljiti jedino ako određeni geni naslede i od oca i od majke. To je retkost, mada u krugovima gde se bliski rođaci venčavaju i osnivaju porodicu radi očuvanja imanja, očigledno je vampirizam nešto češća pojava.
Porfirija dovodi do niza efekata kao što su izrazita osetljivost na bilo koje nadražaje, posebno svetlo i mirise. Otuda ideja da se vampiri plaše sunčanih dana i da beže od belog luka. Osim toga, jetra gubi određene funkcije, gubi se težina, javlja se teška malokrvnost što vodi ka jakom bledilu kože. Sluzokoža takođe gubi vitalnost, te dolazi do obilnog krvarenja desni, zbog čega se mislilo da im tako bledunjavima nedostaje krvi, te je piju tuđu. Uz sve ove nevolje, pacijenti često ispoljavaju agresivnost – i eto mitskog bića, kreiranog iz manjka par enzima u telu.
Poučeni ovom pričom, ako se nekad u životu sretnete oči u oči sa vampirom, ne paničite nego mu recite da se posavetuje sa svojim lekarom ili farmaceutom.
