Период од 15. до 19. века представља време великих промена и изазова за српски језик и књижевност. Од пада српске деспотовине под османску власт до националног препорода у 19. веку, овај период обележен је очувањем културног и језичког идентитета у тешким условима, као и настанком и утемељењем нових књижевних праваца.
Српски језик и књижевност под османском влашћу
Након пада Србије под османску власт 1459. године, српска култура и језик су се нашли под великим притиском. Међутим, православна црква и манастири остали су средишта очувања српског језика и књижевности. Писци тог периода углавном су били монаси који су писали богослужбене књиге, житија и хронике, чувајући везу са средњовековном традицијом.
У том контексту, значајан број писмених људи био је ограничен на свештенство и племство, док је већина становништва била неписмена. Према проценама, писменост у овом периоду била је изузетно ниска, вероватно мања од 5% становништва. Образовање је било доступно само малом броју људи, углавном кроз црквене школе у манастирима.
Прелазак ка бароку и просветитељству
У 18. веку, под утицајем Хабзбуршке монархије и западноевропске културе, српска књижевност почиње да се отвара према новим идејама и правцима. У овом периоду, почињу да се јављају први знаци барока у српској књижевности, који се огледају у делима као што су проповеди Гаврила Стефановића Венцловића и историјски списи Јована Рајића. Барок је унео нову димензију у српску књижевност, комбинујући верске и световне теме са нагласком на реторици и емоцијама.
Почетком 19. века, са појавом српског просветитељства, долази до даљег развоја српског језика и књижевности. Важан представник овог периода је Доситеј Обрадовић, који је залагао за образовање на народном језику и увођење световног образовања. Он је био један од првих који је у својим делима користио народни језик, што је касније послужило као основа за реформе које је спровео Вук Караџић.
Романтизам и препород у 19. веку
Крајем 18. и почетком 19. века, долази до великог препорода српског језика и књижевности, захваљујући деловању Вука Стефановића Караџића и појави српског романтизма. Вук Караџић је спровео реформу српског језика и правописа, увео народни језик у књижевност и објавио збирке народних песама, прича и пословица. Његов рад је поставио основе модерне српске књижевности и допринео ширењу писмености међу народом.
Романтизам, који је доминирао српском књижевношћу у првој половини 19. века, био је правац који је славио националну историју, фолклор и слободу. Писци као што су Бранко Радичевић, Љубомир Ненадовић и Петар II Петровић Његош дали су свој допринос развоју књижевности, инспирисани националним осећањем и тежњом ка слободи.
Писменост и образовање у 19. веку
Са јачањем националне свести и образовања у 19. веку, ниво писмености у Србији постепено расте. Отварање школа и увођење народног језика у образовни систем, под утицајем Вука Караџића и других просветитеља, допринело је ширењу писмености међу ширим слојевима становништва. До средине 19. века, процењује се да је писменост у Србији порасла на око 10-15%, што је значајан напредак у односу на претходне векове.
Период од 15. до 19. века био је време великих изазова, али и препорода за српски језик и књижевност. Од борбе за опстанак под османском влашћу, преко утицаја барока и просветитељства, до коначног националног препорода у доба романтизма, српска књижевност је прошла кроз значајне трансформације. Овај период поставио је темеље модерне српске културе и језика, које су до данас остале један од најважнијих аспеката националног идентитета.
Фото: pixabay.com
