Porast nasilja i slučajeva femicida su sve češći, a njihova brutalnost je u nekim slučajevima do sada nezabeležena. „Crne brojke“ su oblikovale „crnu seriju“ koja se bliži broju 300 u poslednjih deset godina.
Postoji više tumačenja ove reči, odn. pojave, ali sve se svodi na na to da se radi o ubijanju žena, pri čemu je glavni motiv mržnja prema njima, težnja da se nasiljem dovedu u podređeni položaj. Što je društvo na nižem društvenom razvoju, to je ova pojava prisutnija i prikrivenija.
Jedno je nedvosmisleno: femicid (ginocid) je ubijanje žena zbog pola, „oteto pravo“ da muškarac bude taj koji smatra da je vlast nad ženom, gospodar njenog života i smrti. Zato mnogi muškarci smatraju da im je to prirodno pravo, da su „viša bića“ u odnosu na žene i stoga mogu da ih bez razloga tuku, zlostavljaju, muče, psihički ih tlače…
I veliki umovi su ne tako davno bavili ovom tematikom, odslikavajući stavove vremena, pa su nastajale izreke, poput: „Ako ti ne znaš zašto tučeš ženu, ona zna.“, „Kad ti neko ukrade ženu (kao da je ona roba, predmet, vlasništvo muškarca) najveća osveta je prepustiti mu je (jer je ona po definiciji loša čim je mogla biti oteta, i biće zlo a ne sreća drugog čoveka). „Malo zna onaj koji sve što zna – kaže svojoj ženi“ (ona je lakoumna, nepouzdana, nerazborita…)
Vladar Henri osmi je duhovito-cinično opisao svoj stav prema ženama, što je bio samo odraz tog vremena:
„Moja prva žena je umrla jer je pojela otrovne gljive. Moja druga žena je preminula jer je takođe pojela otrovne gljive. Treću sam udavio jer nije htela jesti gljive.“ Kava „duhovitost“ za pijanu krčmu i okruženje jednog vladara. On ima pravo kao muž otrovati svaku ženu s kojom živi. A, ona koja neće da ga posluša, on je zadavi. Sadizam u službi humora koji ističe koliko muškarci imaju prava nad životom žene. I još gore: koliko žena nema nikakva prava.
I kada se ona bori da bude ravnopravna, nađe se poznati pisac Čarls Bukovski, koji napiše: „Feminizam postoji samo zbog toga da bi se ružne žene integrisale u društvo.“ I to napiše onaj koji je bio sve, samo ne lep i besporočan. Ni čuveni Volter nije imao milosti: “Žene su kao vetrokazi – prestanu se vrteti tek kad zarđaju“.
I takve misli, smeštajući, ženu u predmet vica, poruge, mere nipodaštavanja u odnosu na muškarca, odražavale su shvatanje o tome da žena treba da bude samo lepa, poželjno glupa i da ceo njen život zavisi od njenog muža.
Prenešeno na jezik svakidašnji, ona je drugog reda u odnosu na muškarca, njegovo sredstvo zabave i da mu služi.
Kada se taj odnos na bilo koji način naruši, muškarac ima „sva prava“, pa i ono da joj presudi. Iako se društvo davno odreklo takvog stava, ipak, u pojedinim sredinama taj „obrazac“ ponašanja prema ženama i dalje traje.
Ubistva žena su krajnji rezultat takvog shvatanja i ponašanja. To se tumači kao „ubistvo koje je rodno određeno“. Zbog specifičnosti na ostala ubistva, ono se označava polom žrtve kao inicijalnim razlogom za zločin. To se ocenjuje izrazom „mizogenija“, mržnja i negativan, potcenjivački stav prema ženama. Iz tog proizilazi muška nadmoć, osećaj posedovanja, vlasništva nad ženama. Predstavlja globalni problem zbog masovnosti ubistava i zlostavljanja.
Prema podacima međunarodnih institucija koje se bave statistikama, procena je da se godišnje ubije oko 50.000 žena zbog femicida. To znači ubistvo 137 žena svakoga dana. Na to ukazuje i Svetska zdravstvena organizacija koja permanentno upućuje apel da se to zaustavi – da se spreči talas ubistava, zlostavljanja žena, zastrašivanje, seksualno nasilje, ekonomsko i svako drugo podjarmljivanje, eksploatacija i dr.
U 2015. godini u Srbiji je ubijeno čak 37 žena. U 2016. su ubijene 33 žene, u 2018. je bilo 30, dok ta brojka iznosi 27 stradalih u 2014. i sada u 2023. godini. Kada se pogleda zbirna tabela, tek tada se vidi koliko je femicid prisutna pojava u Srbiji. I najmanja brojka godišnjih ubistava žena (poput 2021. godine kada je ubijeno 20 žena) je nedopustivo prevelika za naše društvo, a pogotovo kada se govori o 35 ubistava u 2015. godini.
Kada se femicid posmatra kroz brojke u širem vremenskom periodu, zabeleženo je da je u 2013. godini ubijeno čak 43 žene (u 2012 bilo je 32 ubistva, 2011. taj broj je bio 29, a 2010. ih je ubijeno 26.)
Prema javno dostupnim podacima, koji su identični onima iz Autonomnog ženskog centra u Srbiji, vide se poražavajući podaci u poslednjoj deceniji.
Svetska zdravstvena organizacija ukazuje da femicid najčešće učine partneri, bivši ili sadašnji „pri čemu je pre femisida prethodilo zlostavljanje žene, pretnje ili zastrašivanje, seksualno nasilje ili situacije u kojima žene imaju manju moć ili manje sredstava od svojih partnera koji to čine“.
U Srbiji je broj femicida eksponencijalno u porastu. On je „sakriven“ u četiri zida i njegovi efekti se vide tek kada osvanu novinski naslovi nakon ubistava i zlostavljanja. U Ženskom autonomnom centru, koji se bavi upravo zaštitom i pravom žena, često u javnosti ponavljaju da nema zvaničnih podataka o femicidu, već da ih oni skupljaju iz novinskih članaka i da upravo iz njih najčešće dobijaju saznanja o ubistvima i zlostavljanju i na osnovu toga prave bazu podataka.
Kao porazan podatak iz domena statistike, navodi se ova 2023. godina u kojoj je u Srbiji ubijeno 27 žena. To ukazuje da je ovo jedna od težih godina u poslednjem desetleću, kada je femicid u pitanju. Bilo bi očekivano da se u demokratskim društvima, sa jakom društvenom i medijskom kampanjom protiv femicida, ova pojava smanjuje, ali na žalost, to nije situacija. Crna statistika ukazuje da gotovo svake druge nedelje bude ubijena jedna žena u Srbiji.
Na skupu posvećenom zaštiti žena od femicida i zlostavljanja rečeno je da zakonska regulativa postoji i da se mora striktno primenjivati.
-Kada je u pitanju nasilje nad ženama, Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ga definiše, obzirom da se upravo kroz ovaj pravni akt deifniše uređenost članova porodice, te je on određen u svojim odredbama i u odnosu prema pojedincima i prema grupama. To je evropski zakon sa evropskim standardima i u njemu je definisano nasilje nad ženama kao kršenje ljudskih prava i oblik diskriminacije prema ženama, kao sve ono što može dovesti do psihičke, seksualne i finansijske povrede i patnje za žene, obuhvatajući i pretnje takvim delima.
„Smatram da sve osobe koje se pojavljuju u javnosti u nekom pozitivnom smislu, treba da skrenu pažnju na postojanje ovako teške situacije, pojedinih ljudi, i moram da kažem da je svako od nas nekada u životu bio bar delić žrtva neke vrste nasilja“, rekla je nekad popularna pevačica Ekstra Nena, Snežana Berić, profesor na Megatrend univerzitetu.
-Od detinjstva do duboke starosti vi imate priliku da se srećete sa raznim vrstama i nijansama i to ne zovemo nasiljem jer niko nas nije tukao, psovao, vređao, i mi ne znamo da je to u stvari suštinski nasilje. Danas, kad neko podvikne na vas, viče, urla, vi kažete: „malo se uzbudio“.
Posebno je bila potresna ispovest jedne gospođe, Ruskinje, koja ima dvoje dece, jedno iz prvog braka, drugo sa čovekom koji ju je doveo iz Rusije, da bi je ovde zlostavljao do te mere, da je kažnjen sa 10 meseci zatvora i zabranom tri godine prilaska njoj i deci. On uskoro izlazi iz zatvora, a ona se sa suzama u očima pita: šta će se tada desiti?
Gotovo sve organizacije koje se bave zaštitom žena, ističu da su zakoni u našoj zemlji dobri, ali da je sporna njihova primena u praksi i da postoje mnoge okolnosti koje idu na ruku nasilnicima žena, posebno u manjim sredinama.
Porodični, često patrijarhalni odnosi, sa kulturološkim miljeom koji muškarca izdiže u prvi plan kao „glavu porodice“ prisiljava ženu na ćutanje i kada nikako ne bi smela da ćuti. Njen strah je razumljiv: hoće li morati da napusti kuću sa decom i krenuti u potpunu neizvesnost, gde je jedino izvesna beda i siromaštvo.
Hoće li naići na osudu šire porodice, komšija, prijatelja, jer nasilnik se tako ne predstavlja okolini.
Kako će reagovati institucije kada im se obrati i koliko dugo će trajati sva ta agonija.
I onda, ubedi sebe da jedan šamar nije toliko strašan koliko život van porodičnog doma. Potom joj, u ime zajedničkog života i kakve takve materijalne sigurnosti postanu prihvatljiva i dva-tri-pet šamara, razne uvrede, šikaniranje nasilnika koji se osilio jer je shvatio svu nemoć žene i sve se više iživljava nad njom, često i decom.
I gde je kraj?
Na žalost, tamo gde ne bi smeo da bude. Na mestu tuge, fizičkog i duševnog bola, i izgubljenih dana, godina, ideala i sreće, izgubljenog života, u svakom smislu.
Autor: Edit Pro
