Rešavanje problema pretočila je u “humaniju“ varijantu, te se pored pravne pomoći, odlučila i na pomoć ljudima da pronađu put ka zdravlju, pre svega duše, ali i tela. Homeopatija je postala njena ljubav do koje je došla iz ljubavi prema životu. Na taj put povela ju je najpre anksioznost, a onda je sve postalo mnogo lepše i korisnije – Anđelka Knežević Blagojević.
Koji splet životnih okolnosti te iz pravničkog sveta i surove realnosti, logike, zakona i pravila uvodi u svet holističkih metoda, homeopatije i svega onog čime se danas baviš pored primarnog zanimanja?
„Splet tužnih okolnosti, kako to obično u životu biva. Ono što mislimo da ne može nama da se dogodi, nego uvek nekom drugom, na kraju se ispostavi suprotno, da se dogodi upravo nama samima. Moj otac se iznenada teško razboleo. Dijagnoza je bila poražavajuća, a prognoze za pozitivan ishod obeshrabrujuće. Bila sam na poseban način vezana za njega, valjda jer smo jako slični. Porodično smo svi zajedno prošli kroz jedan dug i težak period. Kada živite u konstantnoj brizi i strepnji, bez obzira na šta se to odnosi,
urušava vam se neminovno zdravlje, ma koliko da ste jaki. Samo je pitanje vremena kada će posledice svega toga ’’isplivati na svetlost dana’’.
Kod mene se to dogodilo šest meseci nakon očeve smrti. Krenulo je sa anksioznošću. Bilo je dovoljno da me glava zaboli i da pomislim: ’’da tako je i tatu isto bolelo…i da zaključim da i ja imam rak’’. Upadala sam u vrtlog paničnih napada, a da toga nisam bila svesna. I pored gomile obavljenih specijalističkih pregleda, i pored savršenih rezultata, meni i dalje nije bilo dobro. Za lekare ja sam bila zdrava i fizički i psihički. Konstatovana je anksioznost kao posledica i logični sled nakon okolnosti izazvanih stresom. Savetovano mi je da uzimam sedative prema potrebi u malim dozama. Pogađate, meni i dalje nije bilo dobro! Sve je to trajalo dve i po godine. Naravno epilog je bio katastrofalan. Ja sam se zaista razbolela. Po principu ’’tražila si evo sada si i dobila’’. Operisala sam tumore na obe dojke. Za razliku od oca mene je sreća sa dijagnozom poslužila. Tumori su odstranjeni, bili su benigni, ali anksioznost je ostala.
Tada sam shvatila, da nešto moram da promenim i potražim pomoć na nekoj drugoj strani. A onda se ’’slučajno’’ dogode i pojave neki ljudi koji odigraju takve uloge u vašem životu, te zahvaljujući njima zakoračite u takozvani svet alternativne medicine i holistiku. Prvo sam se susrela sa akupunkturom i
akupresurom kod dr Dušice Nešović. Potom sam čula za Bahove kapi. Razmišljala sam, hajde i to da probam, ništa ne može da šteti. Ne da nije štetilo, naprotiv! Nisam verovala da kapljice iz tih malih bočica mogu da bilo šta urade, jer sam iskreno bila skeptična.
Sa njihovom konzumacijom je vremenom počelo sve da se menja na bolje. Moje emocije su se polako harmonizovale. Panični napadi su se proređivali. Svakako bilo je potrebno vreme da ponovo počnem da živim kvalitetnim načinom života i to mnogo više nego pre svih loših događaja. Zapravo, danas mogu slobodno da kažem, da sam naučila da živim život zahvaljujući naučenim lekcijama koje mi je taj isti
život servirao! A najteže je i najgore učiti se na sopstvenim greškama zar ne?
Zahvalna sam i mojoj doktorki opšte prakse dr Dabetić koja me je podržavala da probam da svoj problem rešim uz pomoć alternativnih metoda lečenja, uključujući između ostalog i zdrav način ishrane. Ali moji razgovori sa Bahovom praktičarkom Anom Strugar su bili ključni. Naravno i rešenost, upornost, poverenje i strpljivost su i te kako bitni da konačno svoj život vratite samom sebi na prvom mestu.
Ono što je sasvim sigurno je da sam zahvaljujući ovakvom iskustvu počela da više primećujem svet i ljude oko sebe, da ih sagledavam na potpuno drugačiji način. Nažalost mi smo i kao pojedinci i kao zajednica mnogo propatili poslednjih decenija. Tako reći da ne postoji čovek sa ovih prostora da nije
iskusio neku bol, gubitak, o stresu neću ni da govorim. To je bio jedan od glavnih motiva da dođem na ideju da naučim pre svega metodu isceljivanja dr Baha, te da na taj način pokušam da pomognem članovima porodice, prijateljima, saradnicima…i tako je krenulo. Bolje reći tako se pokrenulo”.
Homeopatska edukacija iziskuje strpljenje i veliku posvećenost, pored toga potrebno je dosta vremena, da li možeš da nam kažeš nešto o samoj edukaciji i kako je taj put tekao?
„Pošto sam ja najpre završila edukaciju za Bahovog praktičara, prvo bih rekla koju reč na tu temu. Dobijanje sertifikata za Bahovog praktičara podrazumeva nekoliko nivoa edukacije. To su L1,L2,L3 nivoi. Moram da naglasim da je ovaj metod prva kod nas donela Milena Kostić-psiholog, koja je sertifikovani
edukator za sva tri nivoa i Bahov praktičar. Danas pored nje predavanja vode još i Aleksandra Radić i Biljana Vujović, koje imaju iste licence. Ja sam lično L1 i L2 završila kod Aleksandre Radić. Potom sam napravila pauzu od dve godine. Završni L3 nivo sam odslušala i polagala kod Angele Dejvis, iz Bahovog centra u Velikoj Britaniji i Biljane Vujović. Dinamika kojom prolazite nivoe je različita. Recimo kod Milene Kostić edukacija traje pune tri godine.
Kada zaokružite priču i dobijete sertifikat, a ukoliko to želite, možete se upisati i u međunarodni registar Bahovih praktičara, što vam omogućava rad i u inostranstvu. Najlepša stvar kod Bahovih kapi, pored njihovog delovanja, je sama interakcija i razgovor sa klijentima, kao i to da možete i sami sebi da pomognete i napravite mešavinu potrebnih esencija. Mada, uvek je bolje otići kod nekoga da vas sasluša. Razgovor je kod ove metode nezamenljiv. Do sada nigde u svetu nije zabeleženo da su ove kapi nekome izazvale kontraindikacije ili zavisnost. Esencije su potpuno prirodne i spravljene na vrlo striktan način.
Što se tiče homeopatije, tu je već drugačija priča. Mislim na obimnost gradiva i učenje. Obično pojedine homeopate, završe edukaciju za Bahovog praktičara nakon homeopatije. Kod mene je bilo obrnuto. Godinu dana sam se premišljala, vagala, informisala se šta da radim. Postojala je škola homeopatije u Beogradu i Novom Sadu. Treća opcija je bila inostranstvo. Pošto je trebalo sve uklopiti i sa drugim obavezama dvoumila sam se.
Odlučila sam ipak da se školujem pri udruženju homeopata ’’Hahnemann’’ u Novom Sadu. Njihovo obrazovanje je ranije trajalo četiri godine, a ja pripadam prvoj generaciji gde su plan i program ’’spakovani’’ u tri godine. Pošto nisam iz medicinske struke, na prvoj godini sam uporedo slušala godinu dana opšte medicine i polagala taj ispit iz dva dela. Susret sa homeopatijom je bila ljubav na prvi pogled. Ako ste imali sreće da takvu ljubav doživite u privatnom životu, znaćete o čemu govorim.
Da mi je bilo naporno, priznajem jeste. Da sam imala momente da želim da odustanem jesam. Ali sreća prati hrabre, a život vas iznenadi kada se najmanje nadate i servira vam podršku kakvu ne očekujete. Novi Sad je za mene prelep grad sa još uvek smirenijim životom u odnosu na Beograd, što mi vrlo prija. Trenutno sam na četvrtoj godini napredne edukacije, koja nije obavezna nakon diplomiranja. Četvrta godina je više nadogradnja već naučenog kroz mnogo rada u praksi. To je posebno važno kod kliničkih vežbi. Često volim da kažem da je za mene homeopatija stil života. Kako kažete, svako obrazovanje iziskuje posvećenost i vreme. Tu ste potpuno u pravu.”
Koji momenat određuje da se krene upravo putem edukacije, a radi pomoći drugima? Uglavnom oni koji nekom holističkom metodom reše svoje “situacije“ imaju želju da svima o tome pričaju, kako bi i drugi na taj način, koji je drugačiji od onog klasičnog, sebi pomognu. Šta određuje praktičara, i nekog poput tebe, ko pored ozbiljnog, zahtevnog posla krene i tim putem?
„Bavljenje ljudima je vrlo ozbiljna stvar. Morate ulagati u svoje znanje kako biste im bilo koju pomoć pružili. Kako radim za advokatsku kancelariju više od dve i po decenije, dobro znam koliko je bitno, pre svega, uspostaviti poverenje između dve strane. Poverenje je temelj – polazna osnova u svakom odnosu.
Znate, ljudima je bitno, makar došli samo i po savet, da ih saslušate, posvetite vreme i pažnju njihovom problemu. Svakom je njegov problem najveći.
Prvenstveno je bitan način komunikacije sa ljudima. Treba shvatiti onog koji govori i omogućiti mu da se izrazi na pravi način. Voditi ga kroz razgovor tako da sam dođe do nekih odgovora, a u isto vreme biti nenametljiv. Teško je biti slušalac. To je pravo malo umeće isto kao i besedništvo. Kada me pitate za edukaciju ja smatram da čovek uči dok je živ. Davno je prošlo vreme kada je bilo dovoljno da sa dobijanjem diplome stavljate tačku na druženje sa stručnim knjigama.
Tek tada počinje pravo učenje, istraživanje…ako nešto stvarno volite i uživate u tome, bude se apetiti, želite još više znanja i saznaja podižući tako kvalitet onoga što radite. Kada sam shvatila da želim da se obrazujem na polju homeopatije, prvo sam pomislila da li imam vremena za sve to, imajući u vidu baš momenat učenja do kraja života. Zaista. Međutim, budimo iskreni, koliki broj ljudi vreme troši na potpuno
bezvezne i isprazne stvari: gledanje prizemnih sadržaja na tv-u, na video igrice, društvene mreže, a kada samo malo usmerimo to isto vreme na nešto humanije, nahranimo i mozak i Dušu, pa još ako to primenimo za dobrobit ljudi i unapređenje zajednice i društva kao celine, onda smo na pravom put.
Na pitanje šta me je navelo da krenem putem holistike pored primarnog posla, odgovoriću bez razmišljanja – jednostavno ljubav prema ljudima. Nikako nije fraza. Jedno je pomoći čoveku, recimo, da reši pitanje međe sa komšijom, a drugo je vratiti mu osmeh na lice, pomoći mu ponekad i ne izgovarajući
mnogo reči. Kada sam videla kako posle razgovora ljudi od mene odlaze sa osmehom na licu to mi je dalo dodatni motiv i snagu da još više radim na sebi i na taj način svojim znanjem pomažem drugima.
Tako se nadopunjujemo međusobno. I dajete i dobijate u isto vreme. Kada se kasnije jave i kažu kako u startu nisu u potpunosti ni verovali da ta metoda može da im pomogne, ali su iscrpeli sve mogućnosti i rešili da probaju, pošto Bahove kapi zaista ne mogu nikome da naškode, kao ni homeopatski lekovi, i kada su zadovoljni, kada im se vrati nada u bilo kom smislu, za mene nema ničeg lepšeg (osim dečje ljubavi). Mi homeopate i Bahovi praktičari slušamo ljude i vodimo ih kroz neku vrstu njih samih bez uplitanja. Mi takođe ne donosimo dijagnoze“.
Da li može da se napravi neka paralela između Bahovih kapi i Homeopatije, da li je neka metoda bolja za određenu vrstu problema?
„Postoje naravno i sličnosti i razlike. Ono što je interesantno je to da su i dr Bah i dr Hahnemann bili lekari, školovani na prestižnim medicinskim fakultetima. I jednog i drugog su životne okolnosti navele da se pored, nazovimo je, klasične medicine, otisnu u svet alternative. Obojica su bili istraživači i naučnici na polju lečenja ljudi. I kod Bahovog metoda i u homeopatiji akcenat je na uzrocima a ne posledicama koje dovode do razboljevanja tj. bolesti. Dr Bah je govorio da je ono što vidimo kao bolest zapravo krajnja posledica u telu, neka vrsta završnog proizvoda skrivenih sila i energija koje su odavno aktivne, a mi ih ne primetimo u tom procesu.
Bah je govorio: ’’Obolelima će najviše pomoći mir uma koji usklade sa Dušom’’. Divno, pazite koliko je rečeno jednom rečenicom. Kada ste u miru sa sobom nema mesta bolesti. Mi smo taj mir i te kako izgubili. Ritam života je prebrz, protok informacija još je brži. Obratite pažnju koliko je mladih danas nervozno
sa jedne strane i usamljeno sa druge strane. Gubeći unutrašnji mir izgubili smo sami sebe.
Važno je istaći da posmatranje čoveka kao celine jeste osnovni postulat u holistici pogotovu homeopatiji. Bitno je doći do saznanja šta je uzrokovalo pojavu bolesti, koji događaj, kada, kakva emocija, osećaj, doživljaj postoje u vezi sa tim. Bahov metod se više bazira na emotivnim stanjima. Njegovo stanovište bilo je da sve što se manifestuje kao fizičko oboljenje ima korene u našim emocijama, pored stila života i životnih okolnosti, koji su u uskoj vezi sa tim. U homeopatiji ćemo govoriti o poremećaju životne sile do kojeg dolazi usled raznih uticaja, što opet za sobom povlači pojavu bolesti. Kada se neka bolest ispolji ona nam samo pokazuje u kom stepenu je naša životna sila poremećena. Dr Hahnemann je došao do saznanja da se slično sličnim leči, što je jedan od osnovnih aforizama iz njegovog ’’Organona’’.
Drugim rečima, kada bi zdravom čoveku dali, na primer, jedan lek, recimo, za malariju, on će razviti konzumacijom tog leka simptome malarije i suprotno, ako bolesnom čoveku od malarije damo lek za malariju (kinin u ovom primeru) simptomi bolesti će nestati. Bitne su doze i način na koji se i kako dozira lek! Homeopatski lekovi su dovedeni do čiste energije posebnim metodama pripreme.
U homeopatiji su vrlo važni i fizički simptomi i kako se oni manifestuju. Svaki neobičan i redak simptom “obraduje“ homeopatu, jer je bliži rešenju iznalaženja homeopatskog leka/sredstva. Rešavaju se i akutni problemi kao što je kašalj ili znojenje ruku, nogu, ali je najbolje znati takozvani konstitucioni lek svakog čoveka do kojeg se dolazi repertorizacijom onoga što klijent navede. Homeopatski lekovi deluju sporije, ali se njihove doze i potencije vremenom smanjuju.
Za kraj ponovo bih se vratila na to da je čovek celina. Ne leči se samo jedan organ, jedna bolest, nego se traži uzrok zašto je došlo do te bolesti. Skoro sam čitala knjigu dr Gabora Matea – ’’Kada telo kaže ne’’. Sjajna knjiga, napisana razumljivim jezikom, a koji piše kako i kada nastaju pojedine bolesti. Skoro pa da postoji šablon, ali je važno i zašto se kod nekog pojedinca razviju simptomi neke bolesti, a kod drugih ne. Preporučujem je svakom ko razmišlja o svom, pre svega, načinu života. Svi nosimo neke genetičke zapise koji nas usled svakodnevnog stresa mogu ’’okinuti’’ u nekom trenutku. Svi reagujemo različito i upravo na tome homeopatija insistira, individualne reakcije na iste probleme su različite, i to je sasvim u redu. I niko zbog toga nije manje jak ili više slab.
Zaista smo svi božanska bića koja treba da žive svoju svrhu i u tome nađu smisao i uživanje. Da li je to pravljenje hleba, projektovanje zgrada, slikanje, ili nešto treće, bitno je da smo srećni onako kako živimo. I to naravno nema veze sa materijalnim stvarima”.
Koje mesto trenutno holistka zauzima kod nas i kako je približiti u mnoštvu raznih, ne uvek proverenih ponuda?
„Sa pojavom društvenih mreža još se više intenziviralo da ima svega i svačega. Sve je tržište i sve je nekako na prodaju, pa je logično da su ljudi nepoverljivi. Mada, budimo iskreni, toga je uvek bilo. Homeopata ne može da vrši operaciju na otvorenom srcu, Bahove kapi ne mogu da zamene recimo insulin. Nikada ozbilljan i pravi homeopata neće isključiti terapiju koju je prepisao lekar, i ako, ili kada, primeti da za to postoji opravdan razlog, uputiće pacijenta/klijenta kod doktora klasične medicine.
Kod nas se mnogo toga danas podvodi pod holistiku. Problem je i ko sve danas sebe zove holističarem. Nije isto svrstavati nekoga ko je završio vikend kurs nečega sa nekim ko se obrazovao ozbiljno, sada govorim konkretno iz domena holistike. Pogotovu u odnosu na klasičnu medicinu. Vi u mnogim zemljama Evrope (Nemačka, Holandija, Švedska) i svetu imate mogućnost da se lečite kod homeopate potpuno legitimno. Postoje homeopatske apoteke gde sa receptom odlazite po preparat. Moje mišljenje je da svi možemo da radimo zajedno, da se nadopunjujemo i tako pomognemo i poboljšamo kvalitet života svakog čoveka. A kako će ko tražiti svoj put u rešenju bilo kojeg problema, pitanje je slobodne volje. Postoje i oni koji neće nikakvu pomoć, što je takođe legitimno.
Više prostora u medijima mnogo bi doprinelo u cilju približavanja homeopatije i Bahovog metoda. Ljudi bi na taj način od profesionalaca iz prve ruke čuli šta je na primer, homeopatija. Da to nije neki ’’džigi bau’’ koji je probala neka medijska ličnost koja prati modu, već nešto ozbiljno. Homeopatijom se između ostalog leče i na britanskom dvoru, a koliko dugo žive poznato nam je”. – završava Anđelka Knežević Blagojević u prepoznatljivom holističkom duhu, koji može da poseduje samo pasionirani ljubitelj života i ljudi, što ova dama definitivno jeste.
autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
