Nikada nisam volela ljude koji ćute. Uvek se ispostavilo da nešto mute. Znate onu narodnu „Tiha voda breg roni“. Bojim se da kad takvi dunu i vatru sunu, ni od brega ne ostane ništa. Aktivni vulkani bi im pozavideli na lavi nevolja koje se krčkaju u njima i kad izađu na površinu, ne ostavljaju preživele. Možete potražiti čamac za spasavanje, ali pitanje je u kom će vas pravcu odvesti. Znate ono, nemirno je more.
Neki se takvi ćutljivo smrdljivi rode, druge tako vaspitavaju roditelji dok ima i onih koji koji se zarad interesa (sopstvenog) naravno, priklone zavetu ćutanja ne razmišljajući koga ubija njihova tišina, dokle god im je zadnjica nahranjena. U Zrenjaninu je prisutan jedan apsolutni fenomen zvani „Ne podržavamo nasilje, ali ćutimo o njemu“. Da li ste znali da u jednom gradu koji broji oko 70.000 stanovnika, od početka ove godine je prijavljeno preko 700 slučajeva vršnjačkog nasilja, odnosno nasilja u školama? Strah me i da razmišljam o realnoj cifri. Neko se naivno izleteo sa tim podatkom, i od tada je nastala ćutnja. Sve dok se hrabre majke čija su deca napustila školu zbog nasilja nisu obratile javnosti. Zlostavljana deca su zajedno sa roditeljima prolazila emotivni pakao, mnoga i danas posećuju psihologa želeći da ipak odrastu u stabilne mlade ljude. Znam, neki će reći „Pa dobro, i u naše vreme smo se tukli i ćuškali u školi, pa nikome ništa“. Point is, da nismo svi istog senzibiliteta i nemamo pravo da ugrožavamo druge. Manjka nam tolerancije i razmevanja, pa to ne umemo da prenesemo ni na našu decu. Ako vam kažem da žrtva često kasnije postane dželat, verujem da ćete razmisliti još jednom.
Međutim, kao najveći nasilnici nisu se ispostavila deca koja maltretiraju druge, već oni koji bi trebalo problem da rešavaju.Ditektorima svih škola, kao i školskoj upravi grada ZABRANJENO je da pričaju na ovu temu!!! Oni ćute. Ja bih im zabranila da ikada više progovore. Da li biste ostali nemi i da su vaša deca u pitanju? Da li bi vam onda bila važnija izlizana kožna fotelja od onog čije ste prve otkucaje srca čuli u sebi? Vi ste saučesnici nasilja. Bez prava na uslovnu kaznu. Čekate li da se desi novi Aleksa, pa da shvatite da za nasilje ne sme da postoji opravdanje, na nasilje ne sme da se žmuri a nipošto ćuti. Ako vas već funkcija ne navodi na moralnost, čovekoljublje bi trebalo. “Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba“. Osim ako vas to doba ne odvede pravo u grob.
U kakve ljude ćemo pretvoriti našu decu, ako pokažemo toleranciju na nasilje. Počinjem da mislim da je nekome u interesu da se svi međusobno poubijamo. Mediji su svakodnevno preplavljeni vestima iz crne hronike, truju nas semenom zla i mržnje, predstavljajući to kao nešto što se dešava, ali ne rešava. Reality show programi kao moderan način psihičke torture, otupljuju sve nerve koji su ikada reagovali na pristojnost i lepo ponašanje. Postalo je društveno prihvatljivo da javne ličnosti budu fizički zlostavljane, a posle na nas mediji vrše nasilje prenoseći svaki detalj koji su mogli da namirišu. Klik je postao važniji od judskog života. Nasilje je degradirano na nivo žute štampe. Posrnuli smo kao ljudi, ako brzo ne isplivamo na površinu, obala će već biti predaleko.
Ne ćutite, ne žmurite pred nasiljem. Nijedno zlo ne može biti veće od dobrog dela koje ćete učiniti ako pustite glas. Makar vaš bio i jedini. Jer ako ostanete predugo u tišini, može biti da posle neće biti nikog da vas sasluša. A ćutnja je kao mrak, na kraju pojede onog koji je u njemu boravio.
