Istorija je učiteljica života, pre nas su ovim istim ulicama prolazili ljudi, prolaziće i nakon nas, od onih pre nas treba da naučimo životne pouke koje ćemo preneti na mlade. Mnoge vojske su prošle i ostavile trag, jedna od njih je i Nemačka koja je u drugom svetskom ratu nakon okupacije formirala logor u nekadašnjem mlinu, u njega su odvodili rodoljube, borce za pravdu, a jedan od njih je bio i Mihailo Miša Taboroši.
Svako nosi neko svoje breme, a Miša kao da je nasledio breme svog oca koji je tokom prvog svetskog rata bio u zatočeništvu u Sibiru. Da iz zla koje te zadesi može izaći nešto dobro, dokaz je i on, Andraš Taboroši, koji je tokom zarobljeništva upoznao Anastasiju, Ruskinju sa kojom se oženio. Dobili su Mišu rođenog u tundrama Sibira, kada je navršio tri godine vraćaju se u očev rodni grad Bečkerek, da čovek može da predvidi kakva ga sudbina čeka možda se porodica Taboroši nikad ne bi vratila u Zrenjanin, a možda bi ih zla sudbina sačekala i u dalekom svetu.
Miša je verovao u pravdu, jednakost i slobodu za sve, a njegova uverenja su bila toliko čvrsto ukorenjena da ih i sva bol silnog batinjaja nisu otklonila iz njega. Možda je ključ njegove hrabrosti bio u ljubavi, kada su ga Gundulićevom ulicom sprovodili do zatvora, majka Anastasija ga je pratila uz povike da podigne glavu, jer on nije ništa kriv. Tu je bila i njegova violina, njegovi tamničari su mu dozvolili da određene pesme svira, a on je odlučio da uz pesmu ispraća svoje sapatnike na streljanje. Ljubav pokreće svet, a vera u pravu ljubav nam olakšava dane, tako je Miša, u mislima sa svojom dragom Gizelom, od sledovanja hleba pravio kutijicu za nakit ne bi li joj poklonio po izlasku na slobodu. Nažalost, od posledica zatočeništva on je mlad napustio ovaj svet, ali ostala je kutija da večno čuva ljubav, da generacije posle uči žrtvi za istu, kada se čovek odrekne onog sebi najpotrebnijeg da bi i u najmračnije doba dokazao svoje emocije. Ceo Život Mihaila Taborošija je ispleten ljubavlju, hrabrošću i žrtvom, međutim ostavio je legat, da čovek posvećen svojim idejama živi i posle smrti, a ako bi rečenica mogla da opiše njegovo duhovno stanje i mišljenje možda bi bila ona Meše Selimovića „Ništa nemam osim uvjerenja da sam častan, ako i to izgubim, biću ruševina.“
.
