Romana Caran – hrabra i kad odloži mač

Podeli:

Prvo što će svakom Zrenjanincu pasti na pamet kada čuje ime Romane Caran jesu vrhunski rezultati u mačevanju koje je ova dama postigla. Odavno je napustila rodni grad i otisnula se u veći gde sebe pronalazi kroz razne pozive koji imaju dodira sa umetnošću.

Za naš portal pričala je o mačevanju, klaperskom pozivu kao i kakva iskustva nosi sa snimanja „vrućih“ scena u filmu.

Šta prvo pomisliš kada čuješ „Zrenjanin“, da li te uspomene evociraju na tvoje početke u
mačevanju ili nešto drugo?

„Prva asocijacija na Zrenjanin mi je porodica, detinjstvo. Sada već više od pola svog dosadašnjeg
života ne živim tu. Mačevanje je bitan deo odrastanja i života u rodnom gradu, ali mi svakako
nije nešto što mi prvo padne na pamet. Porodica i prijatelji – to je za mene Zrenjanin. Ljudi“.

Koliko danas često posećuješ rodni grad i šta najčešće radiš kada dođeš?

„Ne dolazim često koliko bih volela. Nekad prođe i po dva tri meseca, a ostanem samo dan ili
dva. A šta radim? Sedim kod kuće. Za neke druge aktivnosti uglavnom nisam raspoložena jer
nemam puno vremena pa se trudim da ga provedem sa porodicom. Pokušavala sam nekoliko
puta da dođem inkognito i da se pravim da nisam tu, ali uvek me neko vidi pa krenu dojave i
ubrzo svi saznaju“.

Kako je jedna vrhunska takmičarka u mačevanju postala i glumica i klaperka i kreatorka lutaka
za pozorište?

„Jednostavno. Uvek sam radila ono što me zanima i ništa mi nije bilo teško. Gluma me je oduvek
zanimala, ali to je jedna jako duga priča. Putevi su me vodili na razne strane. Taman sam rešila
da završim sa sportom jer je potreba za scenom krenula da preovladava, i tada sam napravila
najveći rezultat u karijeri i odjednom se tok promeni u korist mačevanja. Scena je morala da
sačeka ali nije mi žao.

U međuvremenu sam sazrela i mislim da se sve dešava u pravo vreme.
Slučajno sam počela da radim kao klaperka. Par puta sam kreirala lutke za predstave (naravno,
imam tu privilegiju da mogu da učim od najboljeg – tate Denisa koji je glumac-lutkar, od njega
sam nasledila ljubav prema pozorištu i umetnosti uopšte).

Počela sam polako da dobijam uloge u serijama i na filmu i to me čini jako srećnom. Pre nekih mesec dana imala sam priliku da spojim mačevanje i pozorište. U predstavi „Misterija Koder“ reditelj Ivan Pravdić mi je poverio da igram Đorđa Markovića Kodera koji je bio pesnik ali i prvi srpski školovani učitelj mačevanja“.

Pokazala si smelost ne samo u mačevanju i streličarstvu već i pred kamerama gde si pristala da
se potpuno obnažiš. Da li si imala nedoumicu da prihvatiš takvu ulogu?

„Kada su „Senke nad balkanom“ u pitanju, za mene nije bilo nikakvih nedoumica. Bila sam sigurna da će sve izgledati kako treba. I nisam pogrešila. Ne bih pristala na to u bilo kom projektu. I ne mislim da je za to potrebna neka posebna smelost. To nije obnažena Romana nego lik“.

Da li ti je draže da budeš ispred ili iza kamere?

„Ispred, naravno. Iza ili kako ja to volim da kažem „sa pogrešne strane klape“ nisam baš naročito
ispunjena, ali kada sam sa te „pogrešne“ strane onda se trudim da mi bude zabavno“.

Kako si postala klaperka?

„Sasvim slučajno. Završila sam režiju i bila asistent kolegama na studentskim filmovima. I onda
su me zvali da budem zamorče za masku i specijalne efekte za horor film „T.T. Syndrome“
(„klali“ su me i još svašta slično), i kada su videli da sam se primila, predložili su mi da lupam
klapu. To mi je prvi film na kojem sam radila. I tako… projekat po projekat… sve do danas. Zbog
mačevanja sam napravila ogromnu pauzu, ali pre par godina sam se vratila. Trenutno sam
klaperka na nastavku „Munja“ i mnogo sam srećna zbog toga“.

Bila si deo jednog velikog projekta „Toma“, kakva iskustva nosiš sa tog snimanja i da li je bilo
anegdota?

„Imam sreću da sam često deo nekog velikog projekta, okružena predivnim ljudima i ozbiljnim
kreativcima i profesionalcima. „Toma“ je jedno ogromno i emotivno iskustvo. Neke kadrove
smo snimali i u Zrenjaninu. Za mene je taj dan bio stvarno poseban. Na samom snimanju, a i
posle na premijeri i raznoraznim prigodnim projekcijama sam doživela neverovatno snažne
emocije. Ponosna sam što sam bila delić svega toga. Koliko god da je ponekad bilo teško,
naravno da bih sve ponovila. Ne bih menjala ni za šta. Anegdota ima, naravno. Ali ne želim o
tome javno“.

Romana sigurno ima još neke talente za koje ne znamo. Koji su to?

„U poslednjih godinu i po ljudi imaju priliku da me upoznaju i kao autorku pesama u kabareu „RO
und ROsenkurz“. I naravno kao interpretatorku istih. Pored mene su i glumica Vesna Bujošević
koja više priča a manje peva, kao i naši muzičari, bend „Rosenkurz“ koji su u stvari crno beli gif
nekakvih muzičara koje projektujemo preko platna u pozadini a pevamo na matrice. Nastupamo
po klubovima, kafićima, festivalima i uživamo. Pevamo i pričamo o raznoraznim temama a
ljubav je ono što ih sve povezuje. Različite vrste ljubavi. Najviše se u našim pesmama pronalaze
ljudi četrdeset plus. Kabare je interaktivan i sudeći po reakcijama publike uspevamo lepo da ih
zabavimo“.

Šta je od svega tvoja najveća ljubav, šta je Romana kad ujutru otvori oči?

„Romana kad ujutru otvori oči ne zna gde je, a još manje šta je“.

RTV Santos

Autor: Redakcija radio televizije Santos

POVEZANE vesti

Dobrodošli na RTV Santos Instalirajte našu aplikaciju

Instaliraj
×

Pretraga