Lutkarska scena NP “Toša Jovanović” ovih dana priprema novu predstavu “Pradevojčica” po istoimenom romanu Desanke Maksimović. Režija je poverena rediteljki Sonji Petrović, dramatizacija romana Mini Petrić, a prvi put uz iskusnu lutkarsku ekipu zrenjaninskog Pozorišta, zaigraće mlada glumica Una Beić u naslovnoj ulozi Gave Pradevojčice.
Premijera predstave najavljena je za 25. novembar u 18 sati, a naredno izvođenje biće u nedelju, 27. novembra u 18 sati.
O hrabroj devojčici Gavi i njenoj borbi za pravdu, pravo i mesto u društvu, razgovaramo sa dramaturškinjom Minom Petrić.
Roman “Pradevojčica” je vrlo slikovit, živopisan, pun boja i složen, sa mnoštvom likova. Koliko je za Vas ovaj poduhvat, da takav roman prilagodite scenskom izvođenju, bio izazovan?
M. Petrić: Pretvaranje jezika romana u scenski jezik, za mene, teklo je u dve faze. Prva dramatizacija romana i druga – dramaturgija tj. adaptacija tog teksta rediteljskoj ideji i okolnostima scene. Obe faze bile su izazovne. Prvo, trebalo je pronaći radnju u romanu čija je najlepša strana upravo deskriptivnost, bogatstvo epiteta u dočaravanju čulnih opažanja prirode, onako kako je doživljava slikarka – Pradevojčica Gava. A zatim, suočiti tu radnju sa svetom lutkarstva, koji je za mene i dalje vrlo nov. Srećom, Desankin je krajolik toliko prostran i raznolik, pun svega što je životno – i smeha i smrti, a najvažnije – ljubavi prema prirodi, prema ljudima koji se trude, bore i koji greše, toliko da se u njemu ni jednog trenutka nisam osećala kao uljez.
Radnja ili fikcija romana Desanke Maksimović smešteni su u doba praistorije, pa je zanimljivo razmišljati u pravcu kakve će poveznice ova predstava imati sa sadašnjicom, sa današnjom decom?
M. Petrić: Pradevojčica opisuje svet u kome su ljudi u svakom pogledu zavisili od prirode, plašili je se, obožavali je, ali živeli u skladu sa njom. Devojčica Gava u prirodi ima svoju najveću podršku, a društvo je ono koje je sputava, ne dozvoljavajući joj da postane Vrač zato što je žena. Pišući o Pradevojčici, Desanka piše o svim devojčicama koje žele više nego što im je društvo namenilo. Deca osete društvenu nepravdu, i čitajući ili gledajući priče o njoj mogu da je prepoznaju i formulišu a to je prvi korak ka tome da je prevaziđu. S druge strane, igra sa prirodom je nešto što može da proširi mogućnosti dečije mašte i da ih ponuka da razmišljaju o kiši, o suncu, drveću i reci… O živom svetu koji je svuda oko nas, a prema kome nove generacije moraju da nauče da budu mnogo brižnije od prethodnih. Na kraju, važno je da se deca zamisle o toj dihotomiji priroda-društvo i da od najmlađeg doba preispituju šta to znači kad im kažu da je nešto “prirodno” (na primer, mali procenat žena na vodećim pozicijama) – da li je ono zaista takvo ili je proizvod štetnih uverenja.
Ako roman posmatramo iz ugla odnosa Gave pradevojčice i njene okoline, možemo da zaključimo da se veliki deo radnje zasniva na njenom odnosu prema životinjama, ocu, drugu Buku – koliko je akcenat u predstavi stavljen na njenu interakciju sa drugima?
M. Petrić: Priroda dramatizacije zahtevala je da se broj likova i linija radnje iz romana svede. Ipak, kao i u romanu, posebnu smo pažnju posvetili Gavinom odnosu sa drugom Bukom koji joj je saveznik i najveća podrška. Ako govorimo devojčicama da treba da se bore za sebe, mislim da je podjednako važno da kažemo dečacima da treba da budu saveznici i saborci svojim drugaricama. Dečaci moraju da traže za svoje drugarice ista prava koja sami uživaju, da ih vide ravnopravnim sebi. Ako to nije slučaj, o kakavom prijateljstvu ili ljubavi uopšte možemo da govorimo? Buk je jedan takav dečak – pravi prijatelj.
Teži li ova predstava da decu nauči ili podseti na neke vrednosti kojima danas manje pridajemo značaj?
M. Petrić: Predstava Pradevojčica pre svega teži da ispriča priču o životu jedne talentovane i hrabre devojčice koja se, uz pomoć prirode, bori za svoje mesto u zajednici. Srećom, danas se u svetu sve više govori i o ekologiji i o ženskoj borbi, iako su te vrednosti i dalje zanemarene u našem društvu. Mislim da je, pored toga što se tematizuju, važno i na koji način se o tim temama komunicira sa decom. Deci se u pozorištu često podilazi, patronizuju se ili im se “poučan sadržaj” uglavnom u vidu parola poput “drugarstvo je najvažnije na svetu” servira uz malo pevanja i šarenih kostima bez prave brige o tome da li ta poruka na takav način zaista do dece dopire. Nije dovoljno da je predstava “poučna” ili “šarena”. Predstava je dužna da stvori uslove u kojima dete može da razvija svoje emocije i svoju radoznalost, ali na takav način koji je uskraćen medijima koji su sad dominantniji od pozorišta. To znači da mora da bude podjednako bogata slojevima značenja kao i dobra predstava za odrasle, te da dete spram svojih godina, senzibiliteta i zrelosti može iz nje da “uzme” ono što ga u tom trenutku zanima. Zato mislim da ono “+” u preporuci za uzrast, treba shvatiti vrlo široko i da predstava Pradevojčica može biti zanimljiva i mladima i odraslima.
Na ovom projektu sarađujete sa rediteljkom Sonjom Petrović i Lutkarskim ansamblom NP “Toša Jovanović”. Kako se odvija kreativni proces između vas?
M. Petrić: Sonja Petrović i ja započele smo saradnju zbog jedne devojčice – Devojčice sa šibicama i drago mi je da joj se ubrzo pridružila još jedna – Pradevojčica. Poverenje koje imam u Sonju i umetnička inspiracija koju mi njena maštovitost, znanje i intuitivnost daju, čine svaku predstavu koju radimo zajedno prilikom da razvijam svoju umetnost i svoj zanat. Veoma sam zahvalna i na svemu što sam naučila od vrsnih glumaca Lutkarske scene NP „Toša Jovanović” o lutkarstvu, lutkarskom tekstu i dramaturgiji lutkarstva. To je znanje koje, nažalost, nije lako dostupno na akademijama umetnosti u ovoj zemlji i drago mi je što sam baš sa ovom ekipom imala priliku da se otisnem u taj svet. Pored glumačkog ansambla, mislim da je rediteljka odabrala sjajan autorski tim u kome su i Irina Somborac (total dizajn), Nenad Kojić (muzika) i Dragana Kojičić (stručna saradnica za zemljanu arhitekturu).
NP „Toša Jovanović”
