Ljubav koja trpi sve, čak i batine: „Od modrica tvojih plava sam ja“.
Batine kao izraz ljubavi, pripadanja i dominacije: „Bićeš moja il ničija“.
Samo si moja: „Kupio sam prsten, kupio sam burmu, jedno od ta dva baciću niz reku“.
Njegova ljubav nema granice: „Da si više mrtva, više bi se slagali“.
Kako vidi ljubav: „Ja joj zviznem nogom par šamara, i onda ona prestane da smara“.
Nasilje nad ženama nije samo tužno lice stvarnosti iz „crnih hronika“. To je deo i onog važnog segmenta koji se označava kao popularna masovna kultura. Na taj način se stvara i oblikuje javno mnjenje, opšte mišljenje, lični stavovi. Pesme koje ulaze u svest postaju deo čoveka i pevajući ih, on postaje deo tih refrena smrti.
Pred mladim generacijama često stoji pitanje- mogu li nova pokoljenja postati najvažniji deo promene svesti i shvatanja odnosa prema ženama bez nasilja i femicida?
„Nasilje nad ženama i devojčicama je sveprisutno pitanje koje pogađa zajednice širom sveta, pa i Srbiju. Naše novo istraživanje osvetljava činjenicu da su mladi u Srbiji sve više svesni rodno zasnovanog nasilja i njegove normalizacije u medijima i društvu. Od vitalnog je značaja da istaknemo ulogu mladih kao pokretača promena”, izjavila je Fransoaz Žakob, stalna koordinatorka UN u Srbiji.
Umesto da se upravo u tom značajnom segmentu društva koje oblikuje svest ljudi, pre svega mladih, utiče tako što će se javno govoriti protiv zlostavljanja žena, čini se da je ono u nekim, ne tako davnim vremenima na svojevrstan način čak i popularizovano. Uz slatku i pitku rimu, modernu muziku, sve postaje dozvoljeno i veselo do (nečijeg) bola.
Kad sam te uštinuo viknula si „joj“
pukla je šamarčina počeo je boj.
Onda si mi nokte zabila u vrat,
sveže ogrebotine nastavlja se rat.
Ovako rimovani opis kao da predstavlja normalnu ljubavnu „dogodovštinu“ koja se dešava svuda i kojoj ne treba gledati kroz ključaonicu, jer to se događa- pa šta ako se događa. Uostalom, u umetničku slobodu, čak i kad je zločin u pitanju se ne dira, a mora se priznati da baš i „dobro“ zvuči: lako se pamti, savršeno rimuje, odlično peva. A, ima i poruku za „jake“ muškarce. Vrlo šarmantno, gotovo poželjno zvuči za otpevušiti pre ili nakon porodičnog boja
Treba reći da je sve ovo otpevano ne tako davno, 1983. godine (autor „Mi to sve iz ljubavi“ i pevač Bora Đorđević, Bora Čorba) i bilo je apsolutno društveno prihvatljivo da se peva, necenzurisano ni kao pesma, ni kao realna situaciju u četiri zida, a kamoli za osudu bilo koje vrste.
Malo smo se rvali, pali smo na pod
ljuljala se soba ko pijani brod
komšije su vikale „Pusti ženu, bre!“
ja sam njima vikao „Prebiću vas sve!“
Jer mi, to sve, iz ljubavi.
Čini se da u našem jeziku nema tačnije himne porodičnog nasilja od ove. U četiri svoja zida sve je dozvoljeno: i da on tuče nju, i da se ona brani koliko može, ali suština je da iza toga stoji ljubav. Sve se čini iz ljubavi, a tada je sve dozvoljeno. Onda se ne treba čuditi kada „nokte u vrat“ zameni sekira, kada ogrebotine zamene prostrelne rane, kada rvanje na podu zameni gaženje nogama, jer sve je dozboljeno – u ime ljubavi.
Ta četiri zida koja su postala simbol porodičnog nasilja, ujedno su i bunker dozvoljenog dešavanja. Kada se bilo ko tome usprotivi, „pusti ženu, bre“, takvi postaju „remetilački faktor“ ljubavi u zaštićenom prostoru, i slede im zaslužene batine što kvare idelni ljubavni odnos „prebiću vas sve“. Njemu se to može jer je On pozitivni junak batinanja, On je nosilac nasilja i stanarskog prava ljubavnog gnezda.
Tako stižemo do onog najpogubnijeg, do skora tako prihvatljivog, a danas jasnog uzroka svog takvog zla: porodično nasilje je „naša stvar“, što se u potpunosti pretvara u „moja stvar“ onog jačeg, muškog shvatanja prava u ljubavi, iza kog stoji uparvo: On.
Svako mešanje u takvu „ljubav“ začinjenu batinama i nasiljem predstavnja mešanje u porodičnu sreću, gde je nasilje jedan od sastavnih oblika ljubavi.
Ja te tučem, ja te vučem
Ja te cepam dok ne krepam.
Takav je on kakvog žena treba da voli i ceni. Silan i – nasilan. Može da tuče i vuče, bez obzira na razloge jer to je njegovo „prirodno pravo“ u koje se ne dira. I sve to sa rokom važenja do smrti njegove („dok ne krepam“) ili njene, što je ipak samo njena stvar.
Koliko se promenila društvena klima i shvatanje za samo četiri decenije? Ne mnogo. Umetnička sloboda je iznad ljudskih prava. Ona pokreće sve – čak i nasilje. Sputavanje i zabrana toga bila bi cenzura i ukidanje ljudskih prava na „slobodu govora“ i umetničkog „stvaralaštva“, a to u „demokratiji“ ne ide, nikako. To prirodno pravo da budu nasilnici u ljubavi i zajedničkom životu, kao da je na prećutan način ostalo važeće, jer broj nasilja koji samo raste, to potvrđuje.
Ja te izdržavam ja te obožavam
Ja te odvaljujem, ja te opaljujem.
Nasilje upakovano u lucidan stih tako postaje zabavno, duhovito „odvaljujem-opaljujem“ i masovno pevljivo na koncertima od po desetak hiljada ljudi i to „horsko“ postaje masovno nasilje.
Pošto je on izdržava i obožava, stekao je sva prava da je „opaljuje“, što će reći seks kad mu se prohte, kad on to želi i može i da je odvaljuje – kakav rustičan i moćan izraz za batine. Da je „odvali od batina“ kada se urimuje i otpeva zvuči gotovo simpatično. Surov rimovan izraz za potpuno slobodno i poželjno ljubavno prebijanje one koju voliš. Tako batine postaju sastavni deo ljubavi i privilegija jače strane.
Tu nema mesta preispitivanju dobra i zla. Stid je na nekoj drugoj strani. Na njoj koja treba da se stidi kada dođe do svega toga.
Al` ipak zbog ljudi bilo me je stid
kada si tanjire lupala o zid.
Hteli su da zovu 92
šta će nama milicija, tu smo ti i ja.
Da, stid je zbog ljudi koji su svedoci nasilja, a ne zbog onog koji „opaljuje“ ili one koja je „odvaljena“ od batina. Sramota je najveća kad se tanjiri lupaju o zid, a ne kad se razbijaju glave. I sledstveno toj filozofiji muškosti, „šta će nama milicija, tu smo ti i ja“, zašto bi bilo ko intervenisao, „jer mi, to sve, iz ljubavi“. Nije zločin to što se dešava, već je zločin dirati u takvu ljubav.
Naše male tuče, to je naša stvar,
sve u svemu mi smo idealan par.
Batine tako postaju normalne, normalno pravo jačeg pola, i sramota je samo ako se čuje njen glas, makar i kroz lupanje tanjira, inače sve je ok, komšije i treba da dobiju batina ako se mešaju u takvu idealnu vezu, gotovo idiličnu, savremenu i krvavu.
Jer on to sve iz ljubavi.
Ljubav je pokriće užasa braka, podrazumeva i pravo na batine jedne strane, kao što je dužnost one slabije da trpi. U ime ljubavi treba trpeti, i ta filozofija je i danas prisutna – žena ćuti u ime lepših dana, zavarava se u ime bivše sreće, nadajući se da su batine samo put ka sigurnoj i srećnoj budućnosti. Žena trpi zbog svoje egzistencije, zbog komšija, prijatelja… Kada su tu deca, eto razloga da se još više trpi i tako redom.
Predivno i zastrašujuće otpevana pesma koja ne suzbija nasilje, nego ga afirmiše do krajnjih granica.
Zašto smo izabrali da današnje zlostavljanje žena uporedimo sa ovom popularnom pesmom od pre 40 godina?
Ona je najbolji pokazatelj kako se vreme menja, i kako se ljudski stavovi mnogo teže menjaju. Ta pesma, kao i mnoge druge, iako se mogu čuti, više nisu društveno prihvatljive. Bar ne za normalne umove. Van činjenice da je ovaj popularni više puta pevao mizogene stihove, da mu je odnos prema ženama prilično cinično surov, deluje jezivo što takvi stihovi i danas imaju svoje „pevače“. Što se društvo bori protiv zlostavljanja na svim nivoima, a ono cveta u najbitnijem delu masovne kulture, popularnim pesmama.
Šta onda očekivati u stvarnosti, pogotovo u sredinama gde je i dalje „normalno“ da se žena ofarba bojama pesnica „Od modrica tvojih plava sam ja, plava ko nebo bez oblaka“. I, to sve peva mlada žena, koja u ime zarade, tiraža i jeftine popularnosti pristaje da bude u „bojama oblaka“.
Time problem nasilja nad ženama može postati samo veći, jer nekad su i stihovi dovoljan alibi za neprihvatljive stvari. Naročito tamo gde se i dalje smatra da je muškarac neprikosnoveni gazda života i smrti žene. U tim sredinama, poput stihova najvećih zvezda i same žene pristaju da trpe nasilje, i kad se ono desi, one ga ne prijavljuju, samo da bi zadržale porodicu, ostale u kući i imale kakvu-takvu sigurnost.
Popularna kultura obiluje ovakvim pesmama i stihovima koji na najprizemniji način legitimišu moć nasilja nad ženama kroz tobožnju afirmaciju i meru ljubavi. Kao „dopunu“ ljubavi, kao nešto što učvršćuje ljubav, poput batine koja je iz raja izašla, ali uvek samo za jednu, žensku stranu.
Ono što je posebno porazno i gotovo neverovatno je to da su najveće estradne zvezde pevale neprikladne pesme u kojima se veliča nasilje nad ženskim rodom. Što zbog profita, lake zarade, podilaženja muškom delu publike i onom: ja sam žena koja je uz vas dok slušate i pevate moje pesme, one pevaju neverovatne strahode o svom polu.
Interesantno je da upravo žene, bogate pevačice „estradne zvezde“ podstrekuju muškarce na nasilje nad njima, pevajući razne nezamislive vulgarnosti, van svakog smisla i morala. One na taj način „dozivaju“ zlo jer ono ih „uči“ i „usmerava“ na pravilan odnos prema muškarcu i tu je već mnogo opasnija i ozbiljna enigma: da li to pevaju zato što u to veruju, ili pevaju da bi se u ime novca i tiraža dodvorili siledžijama i napasnicima kako bi uz balkansku lumperajku bile darivane parama.
„Kao dete kazni me, kao ženu spasi me“, „Robinja sam tvoja, ubij me“, „Pred vratima tvojim spavam kao pas“, „Ja bih opet bila tepih po kome ti gaziš“, „Volim ukus tvoga đona“, „Udari me jako da me zaboli“, „Za moje dobro gazi me“, „Izbaci me kao da sam đubre…“, „Možeš da me siluješ, možeš da me ubiješ, svejedno je“ i dr.
Nek mi stave okove,
Neka me zarobe.
Robinja sam tvoja, ubi me!
Robinja sam tvoja, volim te!
Ove ponižavajuće reči koje žene pevaju ženama tako glasno da odjekuje u pijanoj balkanskoj krčmi, koja impotentno lomi čaše i flaše, baca teško zarađene pare i jedva čeka da se teturajući dogega do kuće gde ga ona čeka, da je „gazi kao tepih“, „da je udari jako da zaboli“, da svoju robinju kao đubre izbaci“ i sve drugo, osim da je poštuje i voli. Jer to nije tiražno, pa što pevati o tome.
Na stotine je stihova gde se ne samo podržava, nego i afirmiše muško nasilje u stilu: ma, mi se samo šalimo, to je ironija, duhovitost. Na sve to je svojevremeno ukazao i javnosti skrenuo pažnju ispitni rad studentkinje Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda Ane Ninković koja je na jednom mestu sakupila i prezentovala navedene i još mnoge druge stihove. Time je ukazala na nedopustivo afirmisanje nasilja, njegovo veličanje kroz pesme i opravdanje za dešavanja u praksi.
„Ja joj zviznem nogom par šamara, i onda ona prestane da smara“, „Od batina sam te odro“, „Strašno sam patio, sve dok sam tebe mlatio“, „Da si više mrtva, više bi se slagali“…
Dokle god je šamarčina samo vesela ljubavna poskočica, dokle god su stihovi mržnje masovne narodne pesme, dotle će nasilje imati opravdanje u kulturi, javnom diskursu da je ono dozvoljeno u meri kojoj to odgovara jačoj strani.
“Kada zamislimo svet bez nasilja, počinjemo da gradimo put ka stvaranju tog sveta. Na nivou Evropske unije posvećeni smo sprečavanju nasilja nad ženama, njihovoj zaštiti i ne ostajemo nemi posmatrači. Ovom cilju ostajemo privrženi unutar EU, ali i sa našim partnerima u zemljama pristupnicama, kao što je Srbija”, rekao je Emanuel Žofre, šef delegacije EU u Srbiji.
Tek kada se shvati koliko nasilje počinje i završava u masovnoj kulturi, prestaće veličanje prirodnog prava muškog nasilja i njegove nekažnjivosti.
„Sveže ogrebotine“, „odvaljivanje od batina“ „modrice poput plavog neba“ zauvek bi trebale otići u istoriju i iščiliti iz svih glava i glasova koji misle da je to zabavno, unosno, prirodno pravo rešavanja stvari i problema.
Uostalom, batine nikad nisu bile izraz ljubavne moći, niti na bilo koji način imaju veze sa ljubavlju. Zato ih ne treba veličati, niti trpeti; ni u pesmi, ni u životu.
Za moje dobro gazi me,
nedaj da život mazi me!
Za moje dobro muči me,
da budem loša uči me!
Ako me voliš rani me!
Autor: Edit Pro
