NE OKREĆIMO GLAVU (4) – GEOGRAFIJA BOLA

Podeli:

Kada god se govori o broju, to je uvek netačan podatak. I daleko manji od onog koji se označava kao zvaničan. Tako stoje stvari sa femicidom. Broj ubijenih žena u jednom gradu, jednoj zemlji, jednom kontinentu i jednoj planeti, uvek je pogrešno manji. Jer, broj ubijenih žena je uvek – daleko, daleko veći.

„Nedostatak podataka skriva prave razmere nasilja“, zapisao je Evropski institut za ravnopravnost polova. Strašna je to i zastrašujuća činjenica da je u svetu, samo u jednoj godini, prema podacima Ujedinjenih nacija ubijeno 87.000 žena. Da je u jednoj zemlji, Velikoj Britaniji svakog trećeg dana ubijena jedna žena. U Nemačkoj je saopšteno da je svakog dana zabeležen pokušaj ubistva žene od strane muškarca, i da je svaki treći takav pokušaj završen tragično po ženu. Na svetskoj mapi zločina femicida, daleko najgora situacija je u Aziji, Africi, Severnoj i Južnoj Americi.

I u Srbiji je alarmantna situacija gde je ove godine ubijeno čak 27 žena. Brojčano gledano, to je manje nego u drugim evropskim zemljama, ali kada se taj podatak uporedi sa brojem stanovnika u jednoj državi, onda je to tragičan prosek.

-U Italiji je u ovoj godini ubijeno 106 žena, ali u toj zemlji ima deset puta više stanovnika nego što ima Srbija. To je ozbiljna razlika koja pokazuje da mi imamo tri puta više ubijenih žena kada se gleda u odnosu na broj stanovnika. Koliko god da se i tamo dešavaju zločini prema ženama, ipak ih ima manje. U našoj zemlji podaci za 2020. i 2021. godinu pokazuju da mi, na žalost, prednjačimo po broju ubijenih žena u okruženju, izjavila je Vanja Macanović, Autonomni ženski centar.

Po rečima ove aktivistkinje za ženska prava, „pitanje femicida je globalni, svetski problem čije rešavanje zavisi od država samo u smislu koliko su uspele da iskorene ono što se zovu tradicionalne vrednosti i zbog čega se femicid dešava.

Zašto određeni muškarci sebi daju za pravo da ubiju ženu ili dete? To je zbog stava da on ima vlasništvo nad njima. Takvi ljudi veruju da žena ne sme da donese odluku i napusti nasilnika ili se razvede bez njegove dozvole. Ovo proizilazi iz jednog zaostalog i krutog tradicionalizma koji je prisutan u različitim državama. Srpsko društvo je u pojedinim delovima svoje države i dalje zadržalo takvu patrijarhalnu nit koja mu ne dopušta promenu svesti u skladu sa shvatanjem da žena nije više vlasništvo muža, radna snaga porodice, gotovo zarobljena ličnost čiji je glavni sudija i vladar upravo suprug.

Kada se takvo društvo menja, to ne ide nimalo lako, nikad bezbolno i svako oslobađanje žena od vlasničkog jarma supruga nailazi na „umanjenje“ njegovih „prirodnih“ prava koje zadiru čak i do njegovog shvatanja „muškosti“, „glave porodice“, „neprikosnovenog“ u braku po svim osnovama. I, tada nastaju lomovi, jer se ljudsko biće zvano žena „buni“, jer traži svoja prava, da bude tretirana jednako u braku i životu sa onim s kim živi, radi, ima decu. Tada nastaju nepremostive svađe, potom uvrede i onda dolazi do nasilja, zlostavljanja, čak i ubistava. U prilog tome govori i tabela ubistava žena u Srbiji za poslednjih deset godina koju je javnosti predočio Autonomni ženski centar.

Kada se istražuje geografija zlostavljanja – pravilo je da nema pravila, femicid se dešava po celoj Srbiji. Najvažniji podaci se saznaju iz „crnih hronika“ naše stvarnosti, koje mediji redovno prate i u tom smislu su pravi izvor za statistiku.

Zlostavljanja se dešavaju u kući, na poslu, na ulici, u saobraćaju…

Nema granice u godištu zlostavljanih: jer trpe i mlađe i starije osobe. Zlostavljaju se bliske i nepoznate osobe, pre svega žene, devojke, ćerke, majke sestre, poznate i nepoznate žene.

U zakonodavstvu Srbije femicid nije prepoznat kao poseban oblik ubistva, i stoga mnoge predstavnice ženskih organizacija, koje se aktivno bore protiv ove vrste nasilja, ukazuju na činjenicu da se takav zločin ne može posmatrati kao izolovan fenomen, već da ubijene žene predstavljaju žrtve dugogodišnjeg nasilja, čiji je tragični, najradikalniji završetak upravo femicid. Stoga se prevencija femicida ogleda u prepoznavanju oblika nasilja, prijavljivanje i adekvatno institucionalno reagovanje na prijave.

Sve više se ukazuje na dve vrste femicida, koje se označavaju kao intimni i neintimni. Intimni femicid se vezuje za ubistvo žene koja je u bračnoj ili emotivnoj vezi sa svojim partnerom koji je kasnije učinio zločin nad njom.

Kao što i sam termin „intiman“ označava nekog ko je izuzetno blizak, prisan, član porodice, prijatelj, u srodstvu, tako i sve negativno, pa čak i ubistvo kao krajnji čin, proizilazi iz tog miljea kada se odnosi pokvare do najniže tačke. Tada se „intimno“ pretvara u svoju potpunu suprotnost, patološku mržnju , i od „intimnog“, bliskog odnosa u kome se nekad živelo, ne ostaje više ništa.

Možda je upravo gubitak tog intimnog odnosa, u shvatanju muškarca poraz, neka vrsta izgubljenog života, kada on nasilno i neljudski reaguje na raskid veze, u situaciji kada neretko alkohol, droge učine da promenjena stvarnost „pomuti razum“ i obesmisli život, kao i mnogi drugi faktori koji su kompenzaciju našli u krajnjem nedopustivom sredstvu.

Drugi oblik femicida koji je prisutan u stvarnosti označava se kao „neintimni“, kad se zločin prema ženama ne dešava iz bliskosti sa njima, odn. kada su ubice oni koji nisu sa njima bili u bilo kakvoj vezi, čak se nisu ni poznavali. Takva ubistva proizilaze iz ogoljene, patološke mržnje prema ženskom polu. To je, na primer, linčovanje žena koje se nisu pridržavale tradicionalnih običaja, uglavnom verskih, i smrt je kazna koju izvršava muškarac ili grupa njih.

Upravo u trećem milenijumu, 2015.g. u Avganistanu je zabeležen slučaj kada su Talibani kamenovali ženu do smrti, zbog optužbe da je pobegla od kuće, muža i učinila preljubu.
To inače nije redak slučaj u zemlji gde je kamenovanje zabranjeno zakonom, ali, očito, tradicionalni verski običaji su jači. Žena po imenu Rokšana ubačena je u iskopanu rupu i kamenovana je do smrti.

„Jevrejski muzej“, Kamenovanje

Čin „nanošenja sramote“ u zaostalim tradicionalnim sredinama ide dotle da su to u svakom slučaju neoprostiva dela i sledstveno tome su kazne najstrašnije. One su „narodne“ a ne sudske kazne, jer takvu surovost ne propisuje ni jedan civilizovani sud: javno batinanje, kamenovanje, odsecanje kose, bičevanje, do samog ubistva. Egzekuciju za takva dela najčešće izvršava sam muž, najbliža rodbina, sunarodnici.
Plemenski i „verski“ moral i običaj je postavljen iznad svakog zakona i šta god smatrala druga društva – on postoji u izvornom obliku. Žena kao muško vlasništvo, gotovo plen, koji mu po sili pripada je do sada nešto što se nije mnogo promenilo u svesti tih ljudi.

Kada je reč o ovakvim „narodnim“ običajima, njih ima čak i u našim okruženjima, poput onog koji je prikazan u filmu („Lepota poroka“) da se žena preljubnica ubija tako što joj se pogača stavi na glavu i potom je muž maljem ubije. O brutalnim običajima „prve bračne noći“ i sličnim slučajevima gde se gubio svaki smisao ljudskosti, teško je govoriti.

Muška „prava“ da se i danas odnose prema ženama kao predmetu u domaćinstvu i sa apsolutnom svojinom proizilaze iz davnašnjih običaja i verskih uverenja. Jedno od tih je i obrezivanje žene koje se dešava u Evropi, dok je sličnih slučajeva bilo u našoj zemlji gde su to radile vehabije svojim ženama.
Takođe, u „neintimni femicid“ se ubrajaju i ubistva žena prilikom ratnih sukoba kada dolazi do posebno surovih egzekucija prema onim ženama koje su zarobljene. Uvek su to jezivi primeri egzekucija kojima su prethodila razna iživljavanja, najčešće silovanja.

Uz ovu vrstu ubistava su zabeležena i ona koja su „inspirisana“ i događaju se zbog pola, rase, seksualnog opredeljenja, kada se femicid dešavao transrodnim ženama koje se nisu „uklapale“ u uobičajen društveni milje i na neki način su prekoračile sve dozvoljene granice jednog društva, prema shvatanju počinilaca.

Ne treba se zgražavati samo nad takvim zločinima u drugim zemljama sveta. Srbija ima isti taj problem i sve navedeno je evidentirano i kod nas. Brutalnost zločina je sve prisutnija u našim sredinama. Stoga je potrebna sveobuhvatna akcija celog društva, beskompromisna i odlučna, ne samo u domenu fraza, nego i stvarnosti da se društveno zlo femicid iskoreni, ili za početak drastično smanji. Prvi korak koje je nužan jeste da se promeni svest, pre svega potencijalnih počinilaca da zlostavljajući ženu čine veliko zlo koje će biti sankcionisano, te da nikakvih olakšica neće biti.

U Meksiku je femicid, ne samo priznat, već je 2020. godine Kongres usvojio najstrože kazne za delo femicida, i to od 45 do 60 godina zatvora, što praktično znači doživotnu robiju. Međutim, uočeno je da ovakav zakon nije doneo očekivane rezultate i to je tražilo objašnjenje. Došlo se u paradoksalnu situaciju da su učinioci femicida čak imali olakšice na sudu, jer je teško bilo dokazati da su ubice žena to učinili samo zato što je žrtva bila žena. Dakle, gublo se svojstvo femicida. Tako se na bizaran način ispostavilo da ovakav zakon u stvari otežava položaj žena kada je to delo u pitanju.

Neka iskustva govore da zakoni nisu krivi, jer su dobro napisani, ali je sporno njihovo primenjivanje. U svetu se navode pozitivni primeri zemalja koje su formirale ekipe i specijalizovane institucije za borbu protiv femicida, za brzu identifikaciju dela i počinioca. Takođe formirani su timovi za hitne intervencije, kao i operativni centri za zlostavljane žene i posebna policijska odeljenja obučena za prevenciju nasilja nad ženama, koji su spremni za hitno i efikasno reagovanje.

Ono što je najvažnije, a što ističu sve organizacije koje se bave ženskim pravima: važno je da žene znaju da nisu same i da budu ohrabrene. I da nikad ne dozvole nasilje: da se reč pretvori u uvredu, da se šamar pretvori u batine, da se život pretvori u pakao.

Autor: Edit Pro

RTV Santos

Autor: Redakcija radio televizije Santos

POVEZANE vesti

Pretraga