Black Metallica Tribute band osnovali su 2016. godine iskusni muzičari i veliki fanovi Metallice. Odlično sviračko umeće svih članova, energičan scenski nastup i gotovo neverovatna fizička sličnost frontmena benda sa Džejmsom Hetfildom, vrlo brzo su učinili ovaj bend najtraženijim Metallica tribute bendom sa dosta rasprodatih koncerata širom Evrope! Samo u 2019. godini, bend je imao nekoliko koncerata u Sloveniji, Hrvatskoj, Italiji, Austriji, Rumuniji, Bugarskoj, Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Srbiji i Švajcarskoj. Najvažniji projekat za Black Metallica Tribute bio je koncert Metallica Simphony koji je održan u Beogradu u decembru 2019. godine u saradnji sa Simfonijskim orkestrom Muzikon! U razgovoru za naš portal, gitarista i pevač Steva Mesaroš otkrio nam je neke malo poznate stvari o sebi i kako je MEtallica “uplovila” u njegove vene…
1. Kažu da se muzički ukus deteta formira od malih nogu, najviše pod uticajem najbliže okoline. Kakav muzički ukus imaju tvoji roditelji i koliko je to uticalo na tebe dok si bio mlađi?
Da sam bio zaražen muzikom koja se slušala u porodičnoj kući dok sam odrastao, sigurno bih danas bio neki Aca Lukas 2 u telu Jamesa Hetfielda. Na moju sreću, do toga nije došlo. Kažuda je svaki umetnk na neki način izrod u porodici, pa sam i ja sada, kad premotam film, izgleda jedan od takvih. Borba se uvek vodila između domaće folk muzike i stranog rock and rolla. Na žalost, u našoj kući nije se slušala strana muzika a domaća muzika nije imala baš nikakav uticaj na mene jer je nikad nisam voleo. Svako ima pravo da sluša šta mu se sviđa, ali ja bih dodelio Nobelovu nagradu čoveku koji je izmislio slušalice i ulepšao mi život.
2. Kada si prvi put uzeo gitaru u ruke? Zašto baš gitara, zašto ne bubanj ili neki drugi instrument?
Već sa 3 godine sam želeo da postanem gitarista i pevač i imao sam ogromnu želju da mi roditeji kupe gitaru i mikrofon. Da sam tada sve dobio na izvol’te, možda se ne bih borio da se pojavim na muzičkoj sceni i danas bih bio nuklearni fizičar a ne muzičar. Kada nešto godinama želiš i kada to nešto ključa u tvojoj krvi, nađeš način i da ostvariš… Moj stariji brat (koji je bio primeran sin, za razliku od mene problematičnog) je kao veoma mlad dobio svoju prvu klavijaturu i časove klavira. Mene je muzika jako privlačila i moj prvi kontakt, dok naravno niko nije gledao, bio je upravo sa njegovim klavirom. Moja prva odsvirana pesma, posle dosta vežbanja na istom tom klaviru, bilo je jedno klasično delo Mocarta. Kratko sam svirao klavir na raznim školskim priredbama i shvatio sam da ne proizvodi dovoljno buke i dovoljno energije koja je vrila u mom telu. Pošto u meni nije prepoznat muzički potencijal, morao sam da sakupljam pare od rođendana i konačno sam uspeo da se počastim novom gitarom za svoj šesnaesti rođendan. Ali to nije početak moje price… Godinama sam imao drugara koji je svirao klasičnu gitaru i išao na časove klasične muzike. Zapravo, moj prvi kontakt sa gitarom je bio baš sa tom njegovom. On je još ranije počeo da sluša Metallicu i prvi mi je puštao njihove pesme. Kažu da slučajnosti ne postoje, ali kada sam uzeo gitaru u ruke, prste sam jednostavno postavio na pragove gitare i zasvirao akord d-mol sa razlaganjem tonova koji je bio isti kao Metallicina pesma “Mama Said” koju smo često slušali. Drugar mi je tada rekao da ne pomeram prste kako bi mogao da proveri šta sam to ustvari odsvirao i da to zapišemo. E tada je počela cela ova priča!
3. Verujemo da si tokom kreiranja sopstvenog muzičkog ukusa bio “izložen” i drugim vrstama muzike, slične ili različite u odnosu na zvuk Metallice. Koje bendove bi posebno izdvojio?
Bio sam izložen skoro svemu što je tada bilo dostupno u Srbiji od domaćeg roka do stranog heavy metala, pošto interneta tada još nije bilo kod nas. Nekako me domaća rock and roll scena nikako nije privlačila i smatrao sam da to nije dovoljno komplikovano i agresivno za mene. Doduše, ni danas sem u Van Goghu i u Ribljoj čorbi ne vidim ništa veliko. Da se razumemo, ja nisam niti ću jedan posto od toga napraviti u životu ali sada ne pričam o stvaranju nego o ukusu, ali da je bilo šta valjalo od domaće muzičke scene, slušalo bi se u celom svetu a ne samo u Srbiji i okolini. Zadovoljstvo sam našao u malo mirnijem rock zvuku: Bon Jovi, Guns ‘n’ Roses, Aerosmith pa zatim u malo tvrđem: Metallica, The Offspring i Nightwish. Sve to govori da je moj ukus u nekim melodičnim stvarima. Svaki od navedenih bendova ima specifičan vokal koji je više nego jedinstven na svetu i zbog toga su mi se na prvo slušanje svideli.
4. Zbog čega si, na kraju krajeva, odlučio da muzičku karijeru vežeš za Metallicu? Šta si video u njihovim numerama što te je “prelomilo” da kreiraš Black Metallica Tribute band?
Moji omiljeni bendovi u detinjstvu su bili upravo Guns ‘n’ Roses i Metallica. Pošto sam bio sjajan tenor, mogao sam kao od šale da otpevam sve njihove pesme i tada sam dosta “istrenirao” svoje glasne žice. Slušajući ta dva benda, često sam sebe gledao u ogledalu i zamišljao da sviram pred hiljade i hiljade ljudi i kako sam u tom trenutku najbitnija pojava na bini i da su sva svetla uperena u mene. Voleo sam karakter Axela Rosea iz Gunsa ali biti samo pevač nije bilo dovoljno ambiciozno za mene a i ne bih znao šta da radim sa rukama. Nekako mi je James Hetfield upotpunio zamisao koji lik bih voleo da budem u životu. Mislim da je Metallicina muzika najkompletnija po pitanju vokala, tekstova, gitarskih rifova, bubnjeva, produkcije i tona na svetu! Oni su broj jedan po svemu tome! Tekstovi su im malo mračni, ne govore o ljubavi, sreći i “sečenju vena” za nekom budalom i ostalim glupostima, već o stvarnim situacijama u životu. Naravno, gledajući očima tekstopisca, odnosno Hetfielda i kako je on sve to doživeo u pesmama. Pored tekstova imaju i nenadmašivu produkciju gde se sazrevanjem benda svaki album vodi kao nova era benda. Svaki album ima svoj drugačiji, specifičan ton gitara i još složenije gitarske linije. E upravo tako bih i ja zamišljao svoj autorski bend ali pošto nisam ni blizu takvom muzičkom umeću, zadovoljio sam se sviranjem i interpretacijom njihovih pesama. To me u potpunosti ispunjava po pitanju muzike i zbog toga sam se odlučio da sviram baš to i vežem se za njih.
5. Koliko je potrebno da se Steva Mesaroš transformiše u James Hetfielda? Da li ikada uopšte prestaješ da budeš James?
Moram priznati da jako imponuje što me na bini i u privatnom životu porede baš sa Jamesom. To znači da sam dobro uradio domaći zadatak. Kada sam bio klinac, mrzeo sam svoju plavu kosu i plave oči a roditelji su me ubeđivali da je i u filmu “Američki nindža” glavni glumac najjači samo zato što je plav. OK. ubedili su me. Kasnije, u osnovnoj školi vratio se isti osećaj kada su se svi smejali plavoj kosi i nabijali mi komplekse. Svako u životu pronađe svoj “vibe” koji ga ispunjava. Tako se i meni pojavio taj “vibe” koji me zaista ispunjava kada sam na bini i glumim karakter Jamesa Hetfielda. Na sceni je sve gluma da bi publika bila zadovoljna. Kao i glumci, i mi iz ove tribute sfere muzike moramo da poskidamo pokrete, da dobro sviramo, da izgledamo i da transformišemo svoj glas da podseća na original. Zapravo, ljudi dolaze na tribute koncerte da bi uživali u svojim omiljenim hitovima ali isto tako i da vide omiljene karaktere na koje moramo da ih podsetimo. Mislim da je moja sreća što sam plavu kosu i plave oči iskoristio na pravi način i da sada veoma malo truda treba da odglumim lik Jamesa Hetfielda. Kad pomislim na sve to, nije ni malo lako baviti se ovim i biti James na sceni. Velika je to odgovornost iako ljudi to možda ne shvataju jer nisu na mom mestu. Mi treba da budemo pre svega dobri muzičari ali i dobri glumci, jer je to na neki način i gluma jel da, ali sve to pada u vodu ako nemaš u sebi taj takozvani” X-factor”. Ulaganjima u opremu i u odeću nema kraja. Uvek ti treba nešto što još nemaš, ali to je neko slatko prokletstvo u muzici i u ovom poslu. Na kraju krajeva, retro mikrofon, špicasta gitara, crna garderoba, crne naočare i eto ga moj alter ego – James Hetfield!
6. Iako je sasvim sigurno da sve numere i albume Metallice podjednako voliš, ipak sigurno postoji barem jedna pesma koja ti je više omiljena od ostalih. Koja je to i zbog čega?
Mislim da su oni prodali dušu đavolu a da im je on zauzvrat dao sve dobre pesme u karijeri! Jako je teško odlučiti se za 20 najdražih pesama a kamoli za jednu. To je sa druge strane sjajno, pošto nam se svaki koncert razlikuje od prethodnog jer sviramo pesme koje na onom pre toga nismo svirali. Ljudi su teški fanatici po tom pitanju i nikad ne stigneš da odsviraš baš njihovu omiljenu pesmu, jer na koncertu sviramo 18 pesama. Ali kada bih se ipak odlučio za jednu to bi bila Unforgiven sa Black albuma. Nisam preterani ljubitelj balada ali smatram da je pesma najkompletnija i da izražava skrivene demone u meni kao i da govori o nekom mračnom periodu mog života kada sam mislio da će smrt biti jedini izlaz… Mislim da ne može niko doživeti pesmu na način kao kada zažmuriš na bini i kada je pevaš. U tom trenutu ti vreme stane, problemi ti nestanu i postoji samo pesma koja ispunjava svaki atom tebe. E to se zove ekstaza i ne treba ti nikakva droga ni alkohol da bi doživeo tako nešto!
7. Zna li Metallica za Black Metallica Tribute band?
Mada mi na to ne gledamo baš tako, jer su ti veliki umetnici za nas obične smrtnike bogovi, mislim da su i oni na neki način obični ljudi i da koriste internet a samim tim su i informisani o njihovim kopijama. Sa druge strane, znam da je James bio baš teška osoba i da ni sad nije srećan kada čuje za neku kopiju sebe, ali šta da mu radim. Njihova advokatska kuća, naravno bez njihovog znanja i odobrenja, je tužila jedan tribute bend iz Amerike, pošto su koristili njihov logo na nastupima, ali su posle izjavili da su tog advokata “poslali na Antarktik na pecanje”, što nam govori da možda ni ne mrze bendove koji promovišu njihovu muziku širom sveta. Ubedljivo najviše Metallica tribute bedova ima baš u našem Sunčevom sistemu i to baš na planeti Zemlji i to od svih mogućih bendova! Neki su dobri, neki nisu, ali se nadam da će se jednog dana pojaviti poruka od original benda sa kritikama, eventualno pohvalama…
