,,Daj mi tu mapu sveta, želim da je vidim. Želim da zabodem mesto prstom žmurećki i tamo da odletim; po mogučstvu što dalje, da mi treba dva dana na olovnim krilima da se vratim, da tako daleka ne mogu da rešim ni jedan problem ovozemaljski, da me niko ne treba i da trebam samo sebe“.
„Ali to je rizik“.
„Još veći rizik je ne videti svet i ne upoznati sebe“.
Još kao vrlo malena, negde sam čula sentencu: „Bogat si onoliko koliko si sveta video.” Nije mi bila najjasnija, ali važno da je ostala u meni. Da sazri. I svoj smisao infiltrira u moje biće. Majka je još uvek buntovnu devojčicu sa krecavim zubićima vodala po svetu, koja je po Barseloni šetala sa podignutom suknjom preko glave pitavši se zašto nije in da hood sa svojim društvom, gde je mnogo uzbudljivije, pa ipak, već tada, uspela sam nešto svetlosti da primim. Nisam mnogo razumela, ali je svet kao tetovaža počeo da se crta po mom telu i tu trajno da ostaje.
Volim da mislim kako je delić mene ostao na svakom mestu koje sam posetila i kako sam zauzvrat dobila nevidljive crteže po telu i duši, koje ni jedan umetnik ne bi adekvatno naslikao. A nemaju ni te boje, ni cene koju bih platila. Ovo nije priča o mom putovanju u Meksiko, Afriku, Pariz ili Nju Jork. Ovo je priča o svakom putniku koji je imao petlju da digne sidro i krene u nepoznato. Ljudi koji istražuju svet zapravo istražuju sebe. A to ne želi svako. Znam, sad će uslediti kritike na moj račun kako ne dozvoljava svačiji budžet da se spakuju koferi. Sa godinama sam shvatila da je sve stvar prioriteta i želje. Ako imate san, zaradićete i odvojiti novac za njega. Koliko god on dalek ili skup bio. A skupo je samo ono što nam ne greje srce – naučno dokazano. Potom, slušam kako ljudi pronalaze svakakve izgovore da to ne učine. Ljutiće se porodica, nije pravo vreme, sačekaću kad deca porastu, kad dodje novo proleće, kad rešim stambeno pitanje. Primećujem da ljudi radije kupuju hiljade kvadratnih metara u kojima ni ne žive, voze skupocene automobile koji su često maskarada prazne duše.
Na svakom pojedincu je kako će sebe obogatiti. Meni je zlata vredan osmeh dece iz Tanzanije koja se obraduju jednoj bomboni, sjaj u očima marijačija koji po hiljaditi put izvodi istu pesmu kao da je prvi, svetla kosmopolitskog Nju Jorka koja motre na sve i sve ti dozvoljavaju, boemski šarm Pariza koji zavodi kao vino, lagano sa samopouzdanjem. Ljudi sa kojima sam pričala na jezicima koje nisam govorila, osmesi koji su govorili sve svetske jezike. Ja sam danas sve to. Sva ta mesta i svi ti ljudi. I nije mi dosta. Imam mesta za još – za izlaske i zalaske u svim vremenskim zonama.
Boraviti večito u jednoj istoj sredini, za mene je isto kao stalno čitati jednu istu knjigu. Pa nek je i Ivo Andrić. Mnogo je. A opet toliko malo. Kad shvatite širinu svoje duše, želećete da ispitujete njene granice. Koje, sigurna sam, ne postoje. Pusite taj korak u nepoznato, možda bude gorak, možda se sapletete, ogulite kolena i isprljate dlanove, ali očističete, sigurna sam, neki novi put.
Slušam danas svoju decu kao da slušam sebe malenu. Nije im jasno zašto bismo išli bilo gde kad imamo sve tu. Sve što nam treba. But the fact is, ni ne znaš šta ti treba dok ne odeš. Zapravo, ne znaš ni ko si. Dobiješ po rođenju neko ime i prezime, mesto boravka, i iako ti prave po tim podacima natalnu kartu, ko kaže da ne možeš da zavaraš planete i šarmiraš zvezde. Radovaće se i one što istražuješ nove horizonte.
„A zašto nosiš toliki kofer? Trebaju li ti sve te stvari? Biće ti težak.“
„Teško je samo ono što ne stavimo u kofer“.
Autor teksta:Dejana Tucić
